Mišićevo - selo u kojem se školska zvona i dalje čuju

Za razliku od mnogih sela koja ostaju pusta, u desetu deceniju od osnivanja, malo kolonističko selo Mišićevo ulazi ponoseći se činjenicama da je u njemu dečja graja sve glasnija i da mladi u njemu rado ostaju.

U selo sa oko četiri stotine stanovnika, kome su solunski dobrovoljci ličkog i hercegovačkog porekla još 1925. godine dali ime po slavnom srpskom vojvodi Živojinu Mišiću, rode još uvek rado sleću, te je jedno od retkih koje je uspelo da sačuva četvorogodišnju osnovnu školu, deo škole „Vuk Stefanović Karadžić“ iz Bajmoka.

- Deca zato ne moraju da putuju na časove u Bajmok dok su još tako mala, a roditeljima je lakše jer ne moraju da ih čekaju i ispraćaju – naglašava Predrag Bobić, predsednik najmlađe subotičke mesne zajednice, koja se pre tri godine odvojila od Bajmoka. – Ponosni smo što je iz godine u godinu na ulicama sve više dece, što ima dosta mladih koji nisu otišli u grad, već svoju budućnost grade u svom selu. Zbog toga je na nama koji vodimo selo da im pružimo adekvatne uslove života – sačuvali smo poštu, uredili Dom kulture i park gde se rado okupljaju, napravili terene za košarku i odbojku, nedostaje još fudbalski teren. Od grada ćemo tražiti da nam dolazi lekar, bar jednom ili dva puta nedeljno, da stari i bolesni ne moraju putovati do Bajmoka.

Životu i razvoju sela u mnogome su doprinela i dva preduzeća – „Patent“, koje je od male mešaone postalo lider u proizvodnji stočne hrane i „Libero“, velika farma svinja i ozbiljan proizvođač krmača.

- Nekoliko domaćinstava nedavno je osnovalo mini farme i počelo sa ozbiljnom proizvodnjom mleka, a kako postoje dva otkupna mesta za stoku ljudi imaju i siguran plasman za stočarsku proizvodnju – dodaje Bobić. – Niču i plastenici u kojima se gaje povrtarske kulture i cveće, a kada bi uspeli da sredimo put ka Tavankutu, verujem da bi se mnogi odlučili i da se bave vođarstvo.

Meštani kažu da uvek može više i bolje, ali da su zadovoljni jer smatraju da u selu mogu mnogo mirnije i sređenije da žive.

- Sramota je da seoske kuće ostaju puste, a da u gradu živimo kao podstanari i zbog toga smo odlučili da ostanemo u selu i ovde podižemo svoju decu – kaže kratko jedna meštanka, dok ide po svoje mališane okupljene oko spomenika slavnom vojvodi. – Grad je blizu, ja putujem na posao, a muž radi zemlju i gaji stoku. Deca odrastaju u zdravoj sredini, što nam je najvažnije.

U selu je najživlje za seosku slavu Vidovdan, koja se slavi od 1996. godine, kada se ispred Doma kulture dočekuju brojni gosti i održava bogat kuturno-umetnički program, u kome učestvuju brojni mališani.