"Moj drugar Milutin, druga klupa do vrata" - nakon pola veka od male mature "Zmajevci" ponovo na okupu

Nekada su sedeli u istoj učionici, delili užinu, pozajmljivali gumice i olovke, a onda je, pre pedeset godina, svako od njih krenuo svojim putem. I od tada se više nisu sastajali, sve do protekle subote kada su se okupili u jednom subotičkom restoranu. Kartice sa imenima svedoče o tome da je previše vremena prošlo od poslednjeg susreta, ali ipak, kako vele, ni seda kosa ni poneka bora nisu uspeli da odvuku pažnju sa očiju po kojima su se prepoznavali, a koje su, kako izreka kaže, ogledalo duše.

- Iako smo se sreli prvi put posle pedeset godina, vremenski vakuum kao da ne postoji. Jednostavno, nastavili smo tamo gde smo stali pre pet decenija. Razgovori su počinjali otprilike ovako: "Ej, znaš li šta sam zaboravila da ti kažem" - počinje priču Vesna Domić, iz A razreda - Čim smo se okupili doneli smo jednu važnu odluku, da ne čekamo sledećih pedeset godina da se ponovo družimo. Znate, velika je privilegija bila odrastati tada. Bili smo potpuno bezbrižni, čisti, neiskvareni, bezrezervni drugari. Zaista dugo nismo bili svi na okupu, i dosta smo se fizički promenili, ali oči i osmesi su nas sve odali.

ŽIVOT OBOGAĆEN RAZLIČITOSTIMA - Veoma sam ponosan što sam isao u školu "Jovan Jovanović Zmaj" koju su u to vreme pohađala deca različitih nacionalnosti, religija, socijalnog statusa. Sa jedne strane, tu su išla deca lekara, profesora i oficira koji su stanovali na Radijalcu, a sa druge strane pohađala su je i deca iz obližnjeg romskog kraja gde su živele porodice slabijeg materijalnog stanja. I mi smo se svi družili, bez ikakvih predrasuda i razlika. Prilika da upoznam i naučim od malih nogu da cenim svaku različitost je obogatila moj život - ponosno ističe Dragan Kučov iz B razreda koji se takođe sastao su subotu.

Stari drugari u školske klupe seli su davne 1966. godine. Nakon mature "rasuli" su se po belom svetu, a u kofer su, osim nešto malo garderobe, spakovali i pregršt uspomena koje ljubomorno čuvaju i dan danas.

- Naš razred je "rasut" svuda po svetu. Neki žive u Mađarskoj, neki u Švajcarskoj, Holandiji, a jedna drugarica je u dalekoj Australiji. Ona je krenula put Subotice na ovaj sastanak, ali nažalost zbog zdravstvenog stanja je odustala na pola puta. Ostali drugari koji žive u inostranstvu su bili na sastanku generacije. Nažalost, ima i onih koji nisu više sa nama, pa smo sa setom evocirali uspomene i na njih - drhtavim glasom objašnjava Jožef Fazekaš, dok nam na staroj fotografiji pokazuje one prijatelje koji nisu doživeli 50. godišnjicu male mature - Osnovnu školu večno ću pamtiti po nezaboravnom druženju. Mi smo generacija koja je sve učila kroz igru, bili smo izuzetno prilagodljivi i prihvatali smo svakoga ko je došao u razred.

Prijatelji koji su se okupili u subotu, slažu se u oceni da su bili privilegovani odrastanjem u drugačijem sistemu vrednosti kada su se prema prosvetnim radnicima i deca i roditelji odnosili sa dubokim uvažavanjem.

- To su bila neka druga vremena, neuporediva sa ovim današnjim. Da samo znate kakva je to disciplina u razredu bila, kako smo poštovali naše učitelje i  nastavnike. Ako su nas kritikovali nismo smeli kod kuće to da ispričamo, jer bi nas i roditelji kaznili. Zaista smo privilegovani što smo odrastali u takvom sistemu vrednosti. Osnovali smo porodice, imamo svoje profesije, među nama ima zubara, lekara, prekršajnih sudija, sekretara, ugostitelja i svima nam je jedno zajedničko - postali smo ljudi - podvlači Ljiljana Tot.

ČAS ODELJENSKOG STAREŠINE U DOMU ZA STARA LICA

Dok su vešto prikrivali emocije govoreći o školskim danima, na pitanje o učiteljici odgovarali su drhtavim glasom i očiju punih suza. Naime, ovu generaciju pre pet decenija preuzela je učiteljica Angela Mohorič koja danas ima 95 godina i, zbog zdravstvenog stanja, nije bila u mogućnosti da prisustvuje sastanku generacije. Međutim, kako tradicija nalaže, čas odeljenskog starešine ipak je održan, ali ne u školi, već u domu za stara lica gde vremešna Angela boravi. Nekoliko njenih đaka posetilo je uoči skupa.

- Jožef joj je uručio cveće koje je tako prigrlila. Poseta je bila divna i istovremeno veoma dirljiva. Naša učiteljica je oduvek bila lepa žena, e baš takva je i danas. Ista je kao i na slikama od pre 50 godina, jedino je osedela - priča Ljilja sa knedlom u grlu - Svi je pamtimo po lepom. To je bila naša druga mama. Sve manire koje i dan danas negujemo dugujemo njoj, dugujemo joj i znanja koja smo stekli prve četiri godine školovanja - dodaje Jožef.

Ni učiteljica Angela nikada nije zaboravila đake koje je podučavala od 1966. do 1974. godine.

- Ona poimence zna i nas i naše roditelje koje je često sretala na pijaci. Uvek su razmenjivali informacije. Nju je interesovalo ko je gde, ko je šta u životu postigao, uradio. Nikada nije propustila da pita ko se kako snašao -  nadovezuje se Vesna Domić.

Iako su se svi okupili prvi put posle 50 godina, učiteljicu posećuju periodično oni koji žive u Subotici.