Muke Gordane i Milice Benedek iz Tavankuta

Kada je pre nekoliko godina bolest zakucala na vrata, a potom i odnela Gordaninog oca Vecu, na ista vrata ušle su nemaština i nedaće. Zbog brige o bolesnom ocu i ćerci oboleloj od autizma, koja pohađa sedmi razred škole „Žarko Zrenjanin“, samohrana majka Gordana morala je da napusti posao u Veterinarskom zavodu. Sada žive od 10.000 dinara socijalne pomoći i i 4.500 dinara dečjeg dodatka.

- Govorili su mi da ih smestim u dom, i oca i dete, i da odem u grad da živim i radim, ali ja za to nisam imala srca. Negovala sam oca do poslednjeg dana, a o ćerci, zenici mog oka, da ne govorim – kaže ova hrabra majka. - Njen otac nas je ostavio kada je imala samo osam meseci i za ovih 15 godina od njega je dobila jedan bicikl i ponekad čokoladu. Alimentaciju od 3.500 dinara nikada nije plaćao, dužan je 140.000 dinara i zbog toga će sredinom februara u zatvor šest meseci. Imamo samo jedna drugu i našu zajedničku muku.

Kompletan dečji dodatak ide za struju, ali se i pored toga nagomilalo 30.000 dinara duga. Isto toliko iznosi i dug za telefon, a posle smrti oca, Gordana je nasledila i njegov kredit od 200.000 dinara. Zbog toga često stižu opomene od izvršitelja, a Gordana živi u strahu da će izgubiti krov nad glavom.

- Najveći strah mi je da ne dođu da plene kuću ili da mi ne iseku struju, jer onda ne znam šta ćemo. Nemamo komšija na salašu, vodu uzimamo iz bunara u dvorištu, veš perem na ruke jer nam je mašina u kvaru, još ako bez struje ostanemo... - hvata se za glavu Gordana Benedek. - Za grejanje se snalazim kako znam i umem, od pomoći koju smo dobile kupila sam tri metra drva, ali to nije ni blizu onoga što nam je potrebno. Ispilala sam sve oko kuće, ložim šta stignem, a kako ćemo prezimiti ne znam. Prošle godine nam je smrzao bunar, za sada zima obilazi oko nas ali ko zna dokle će tako.

Dok vreme dozvoli Gordana ide u nadnicu, ali sada nema gde i šta da radi. Pomažu dobri ljudi, ali to je samo trenutno rešenje.

- Ja sam svima zahvalna – Kolu srpskih sestara, porodici Jakovčević, školi, nekada odem u Crveni krst da molim za pomoć... Muka je to deco... - nastavlja hrabra žena.

Svaki dan Gordana prati Milicu u školu „Žarko Zrenjanin“ i ima samo reči hvale za nastavni kadar.

- Dete se preporodilo zahvaljujući Andrei Avdalović i drugim nastavnicima. Posle četiri razreda škole u Tavankutu nije znala da čita i piše, bojala se ljudi, nije govorila uopšte. Sada je drugo dete, ima dve divne drugarice sa kojima se igra u školi, ali se ovako ne druže, nemamo novca za autobus da idemo kod njih i da se posećujemo.

Milica odrasta bez računara, lutaka, lepe odeće, eksurzija i ostalih  stvari što čine tinejdžerski život. A želi ih.

- Želela bih sve što imaju i druga deca. Ali znam da nemamo. Sanjam da imam neke lepe stvari, a najviše bih volela da upoznam Lepu Brenu koju jako volim – dodaje Milica, pokazujući na Brenin poster iznad kreveta.

POMOĆ ZA PORODICU BENEDEK

Svi koji su u mogućnosti i žele da pomognu Gordani i Milici mogu to da učine putem uplate na broj Gordaninog telefona 0611903745 (POSTNET) ili da odnesu lično u njihov dom u Bisnom kraju u Gornjem Tavankutu (Bisni kraj 1450, 24214 Gornji Tavankut - poslednja kuća sa desne starne kada se siđe sa asfalta). Trenutno im je najbitnije da se izmiri račun za struju, a onda ogrev, prehrambeni artikli...