Nedelja nežnijeg pola – Neustrašiva Verica ne preza od vatrene stihije

Od malih nogu Verica Šindrić (37) je sanjala da obuče uniformu vatrogasca. Ona joj je tada bila simbol humanosti, požrtvovanja, snage, hrabrosti, borbe, dobrote... Kako život piše romane, uniforma o kojoj je kao devojčica maštala postala je deo njene svakodnevice i ona je već dve decenije član Dobrovoljnog vatrogasnog društva „Bajmok“.

- Sve je počelo u školi, početkom devedesetih, kada su nam u školi predstavili DVD i pozvali nas da dođemo i da vidimo kako funkcioniše poziv vatrogasca. Uvek sam volela da pomognem drugima bez da očekujem nešto zauzvrat i to je ono što me je najviše privuklo – priča nam Verica, majka troje dece, zaposlena u „Norma Grupi“. – Tada se rodila ljubav prema ovom pozivu i ona do danas ne prestaje. Položila sam neophodne ispite i sada sam jedna od dve žene koje su deo operativne jedinice.

Ono što Vericu razlikuje od ostalih heroina u vatrogasnoj uniformi, kojih je u Sektoru za vanredne situacije još uvek  malo jer se ovaj posao smatra „muškim“, je što je oblači na dobrovoljnoj bazi. Nekima je to posao koji se radi u radno vreme i za platu, a ona i njene kolege iz DVD na intervenciju izlaze kada god treba.

- Čim čujemo zvuk sirene, ostavljamo sve kod kuće, trčimo da obučemo uniformu i da što pre nekome pomognemo, u kamionu se dogovaramo kako da pristupimo požaru. Za nekoliko minuta se sve to organizuje i stiže na lice mesta. Zato su DVD veoma važna jer ekipama iz grada treba mnogo više vremena da stignu  a u takvim situacijama je svaki minut dragocen – ističe naša sagovornica. – Ti trenuci se teško da se mogu rečima opisati. To je takav adrenalin da te samo nosi. Naravno da razmišljam o svom životu i deci koju sam ostavila kod kuće. Ali u tim situacijama samo je važno da se sačuvaju ljudski životi, i svoj i tuđi, i da materijalna šteta bude što manja.

Među najtežim intervencijama Verici je bilo kada su gorele tri kuće u Istarskoj ulici i prostorije jedne vinarije.

- Do tada su bili sve usevi. Međutim i tu zna da bude problema. Jednom prilikom dok smo bili na intervenciji vetar se okrenuo i vatra je krenula ka nama, morali smo da se sklonimo. Tada nisam bila fizički dobro pripremljena, što je jako važno, jedva sam trčala i sva sreća uvek imamo vode inače bih se srušila – iskreno će Verica. - Svašta tada prođe kroz glavu, strah je naravno uvek prisutan i moraš da budeš i psihički stabilan. 

Bez obzira što je ženstvena i sitnije građe, zahvaljujući volji i želji da pomogne Verici ne predstavljaju problem ni odelo, koje je izuzetno teško, ni crevo i druga zahtevna oprema.

- Verujte, jedna majka i žena kod kuće imaju mnogo više posla, stresnih i teških situacija nego što je vatrogasna intervencija. Ali svakoj ženi bih savetovala da dođe, da vidi kako sve ovo funkcioniše. Jako je dobar osećaj kada znate da ste nekome pomogli, da ste spasili nešto, to donese tako puno pozitivne energije i samopouzdanja – dodaje Verica. – Kada ste na terenu tu nema razlika da li si muško ili žensko. Kolege su pravi kavaljeri, daju nam priliku da steknemo iskustvo, ali povlastica nemamo. Pod kacigama smo svi jednaki i svi na istom zadatku.

Naša sugrađanka je jedna od dve žene u operativnoj jedinici koja broji 30 ljudi. Među njima je i njen suprug Kristijan, koga je i upoznala u DVD.

- To je bilo mnogo ranije, nego što je sve „zvanično“ počelo. Ali možemo reći da je tu možda prva iskra planula. Nju nismo i ne želimo nikad da ugasimo – jasna je Verica. – Drago mi je što je naš primer povukao i našu decu, pa i oni dolaze i uče o ovom poslu. Nismo im ništa nametali. Ali kao roditelj pokazuješ na delu kako treba biti požrtvovan i human, a  svima nam je cilj da deci dajemo dobre primere. U DVD imamo dosta dece različitih uzrasta, trenutno se pripremamo za veliko takmičenje u Sloveniji i drago mi je što bar polovina njih želi da ostane i da se bavi ovim poslom. To znači da smo im usadili prave vrednosti.