Neispričana priča zgrade u Štrosmajerovoj 8

Podignuta 1823. godine za vlasnika Andraša Vinklea, zgrada je izvorno građena kao gostiona po uzoru na tadašnje nemačke gasthause. Prema pisanju istoričara Ištvana Ivanjija, gostiona se zvala "Crni orao" i imala je šest soba, trpezariju i plesnu dvoranu sa galerijom za orkestar, a kako do 1854. godine Subotica nije imala pozorišnu salu, ovde su se održavali balovi tadašnje građanske klase i predstave putujućih družina koje su povremeno dolazile u naš grad.

- Mi nismo poznavali gostione, niti smo znali šta je to gasthaus, već su prvi koji su tako nešto gradili na našim prostorima bili Nemci, koji su tu kulturu doneli sa sobom početkom 19. veka. Tako je u gostioni sve bilo na nemačkom jeziku, jer je građanska klasa tada većinom bila nemačka. Doduše, bilo je Jevreja i nešto malo Srba koji su se služili nemačkim jezikom, ali ne u nekom značajnom broju - priča nam istoričar Geza Vaš.

Vinkle je gostionu prodao 1837. godine baronu Josipu Rudiću, da bi nekoliko godina kasnije Grad izrazio želju da otkupi objekat kako bi ga proširio za još šest soba i njime zamenio dotrajalu Veliku gradsku gostionu. Međutim, kada je trebalo da dođe do kupovine zgrade, senatori Saveta grada nisu mogli da se slože oko ovog pitanja, te je Veliku gradsku gostionu sa posebnim pozorišnim krilom Grad podigao 1854. godine na glavnom trgu, dok je Rudićeva kuća u drugoj polovini 19. veka završila u vlasništvu Adolfa Gajgera, najbogatijeg jevrejskog trgovca vunom i poznatog zelenaša.

- On je u Suboticu došao kao veoma siromašan čovek, ali je uvideo da ovde ima mnogo sirovine koja može da se proda - nastavlja Vaš. - Narod se tada nije bavio trgovinom, već je proizvodio za sopstvene potrebe i ono što nije mogao da iskoristi je jednostavno bacao. Tako se Gajger obogatio, jer je shvatio da vuna može da se proda i on je išao od salaša do salaša sakupljajući vunu koju je posle prodavao od Segedina do Baje. Toliko se obogatio da je mogao da otkupi ovu kuću, a posle toga je kupio i kuću pored za ćerku Floru, dok je njega nasledio sin Mor koji je bio kompozitor, jedan od uticajnijih ljudi subotičke jevrejske zajednice na prelazu iz 19. u 20. vek.

Ipak, silno bogatsvo nije prošlo nezapaženo, te kada se jednog jutra probudio i sišao u prizemlje kuće, Gajger je zatekao zaprepašćujući prizor - sve sluge u bile vezane, a njegove čuvene Vilhelm kase nije bilo nigde.

NEVOLJA NIKAD NE DOLAZI SAMA - Osim što je opljačkan, Adolf Gajger je bio i kažnjen, jer su u razbijenoj kasi pronađeni papiri na kojima je beležio imena svojih dužnika, zajedno sa sumom novca koju im je davao uz zelenašku kamatu. Pošto su papiri dopali u ruke policije, Gajger je bio kažnjen zbog utaje poreza.

- Ispostavilo se da je tokom noći neko ušao u dvorište, vezao sluge, a potom otvorio kapiju da bi mogla da uđu kola u koja su utovarili kasu i posle toga su izašli i zatvorili kapiju. Pretpostavlja se da je u kasi tada bilo oko pola miliona kruna, razbijenu kasu su pronašli u bajmočkom ataru, a banda koja je sve to uradila je nestala - predočava Vaš, dodajući da je za potrebe ovog slučaja angažovan i detektiv. - Mukotrpnim radom uspeo da pronađe jedan deo bande u Hrvatskoj i tamo su počeli da ih muče da priznaju krivicu. Naposletku su priznali, ali kada su dovedeni u Suboticu, advokati su to priznanje odbacili, jer je važilo pravilo da podaci dobijeni mučenjem ne mogu da idu na sud i morali su da ih puste. Bandu nikada nisu kaznili, a o izvesnom Macovki, koji je navodno sve to osmislio, počele su da kruže legende, kako je viđen u Bačkoj Topoli, Budimpešti, Americi, pa čak u Urugvaju. On je postao nešto kao mitsko biće, jer je pljačka za to doba bila isplanirana kao u filmovima i to je jedno od najvećih kriminalnih dela koje se dogodilo u istoriji Subotice.

Danas je ova zgrada znatno mirniji objekat, u čijem prizemlju su smešteni trgovački lokali, a na spratu stanovi, ali kada prolazite Štrosmajerovom ulicom, zastanite ispred njenog centralnog ulaza i setite se da je nekada bila stecište uzbudljivog života koji je vodila tadašnja građanska klasa.