Nikola Živković - veliki zaljubljenik u duborez i Suboticu

Nikola Živković sebe opisuje kao velikog zaljubljenika u duborez i još većeg zaljubljenika u svoj rodni grad - Suboticu. Zbog teškog invaliditeta, a po savetu lekara, napustio je elektrotehničku školu i u traganju za poslom kojim bi mogao da se bavi dospeo u "Aurometal" koji je u to vreme imao sekciju za obradu drveta. 

- U to vreme simbol suvenira u celoj Jugoslaviji bile su čaplje, ni sam ne znam zašto. Uglavnom ja sam u toj firmi počeo da radim čaplje, a posle sam radio i kukavice za satove. Tu sam se upoznao sa Antunom Rudinskim, koji je sigurno veći zaljubljenik u Suboticu od mene. Nas dvojica smo uradili prvu rekonstrukciju stubova Vodotornja na Paliću. To je bio moj prvi veći projekat, a iza nas je stajao jedan ozbiljan duborezac. Nismo mi to radili za platu, već smo išli da stičemo znanje i iskustvo, iz ljubavi prema zanatu - priseća se Nikola.

"Papilon" najveći ponos i najveća seta : Rad u fabrici "Budućnost" omogućio mu je da učestvuje u izradi jedinstvenog enterijera subotičkog kafea "Papilon", koji je Grad proglasio kulturnim dobrom, a koji je demontiran. - Franja Radić sa saradnicima je intenzivno radio enterijer, a sve što se moglo pomoći iz "Budućnosti" smo pomogli. Taj objekat je vrlo čudne građe, ništa nije bilo pod pravim uglom i svu tu podlogu je trebalo dorezbariti na licu mesta da bi to izgledalo tako idealno. Kod svih delova sam imao učešća, neki mali deo, ali u svakoj fazi sam po nešto odradio, za svoju dušu. E sad, sve što je rađeno tri godine demontirali su za dan i po, to je tužno. Najbolnije mi je bilo kada sam video kako su ga rastavljali. Kažu, opet će ga sastaviti u novom pozorištu, a ja ne vidim ljude koji će to ponovo sastaviti. 

Po osnivanju sekcije duborezaca za potrebe izvoza, Nikola se zapošljava u fabriku nameštaja "Budućnost" u kojoj je odradio punih 40 godina. Ni sam ne zna koliko je nameštaja izrađeno po njegovim projektima. Kako kaže, mnogo je crtao, ali i mnogo detalja sam izrađivao, naročito prve primerke. Rad u fabrici "Budućnost" omogućio mu je da lični pečat ostavi na gotovo svakoj znamenitijoj građevini u gradu, ali i šire.

- Posle isušivanja Palića ručno smo radili ceo Ženski štrand, a radili smo i Veliku terasu, dok smo Malu gostionu upodobljavali sa okolnim građevinama, pa ona sada ne štrči mnogo od eksterijera Palića. Kada sam već bio penzioner na Paliću su ponovo rađene neke stvari, a čovek koji je to radio bio je kod mene, došao je po savete. Crtao sam ceo enterijer objekta gde je nekada bilo "Dunav" osiguranje i dan danas čuvam crteže. Tamo je sada neka banka koja ima moderan nameštaj. 

Tokom ratnog perioda, zbog infllacije je stala serijska proizvodnja, a fabrika "Budućnost" je, da bi opstala, morala da prihvata razne poslove unutar države. U to vreme dogovoreno je opremanje gostionice "MB" pivare u Novom Sadu.

- To je bio užasno veliki objekat. Jedan Somborac je izradio projekat, a posao je dobila moja fabrika. Sećam se da je sve rađeno od masiva, rezbarili smo do besvesti, 24 časa dnevno. Radio sam i obnovu crkve u Bačkom Jarku, sve osim ikonostasa. Sam sam crtao, a sam sam i odradio većinu posla jer je već onda "Budućnost" bila u deficitu sa rezbarima. Osim ove, radio sam i obnovu crkve u Aleksandrovu.

Vremešni Nikola priseća se sa setom kako je radio i sitne popravke u Velikoj većnici. Kao penzioner, imao je učešće i u obnovi Sinagoge. Kako kaže, radio je neke crteže, dok je njegov kolega bio zadužen za duborezački deo posla oko vrata i prozora.

- U Londonu sam video stilski nameštaj Luj XVI, to je stil koji može da se prilagodi malom nameštaju, pa sam, za svoju dušu, uradio jedan komplet, čak sam i polituru sam radio. Tačno znam iz kog vinograda je izvađeno drvo za izradu ovog nameštaja. 

Čitav radni vek stao u jedan kombi - Sa prozora gledam na kontejner u koji ljudi iz komšiluka bacaju porodične fotografije, knjige i alate. Kako zatvorim oči tako vidim svoj alat u tom istom kontejneru. Nedavno sam doneo odluku da ga prodam i u nekoj gorčini postavim oglas na koji se javio čovek koji me je pitao da li sam siguran da imam baš 45 alata određenog proizvođača. Potom pogledam na sajtu ebay i vidim da se ono za šta sam ja tražio neku siću prodaje za 1.600 funti. Nema veze. Alat sam prodao gospodinu iz Beograda koji želi da usmeri sina ka ovom zanatu. Laknulo mi je kada sam saznao da moj alat odlazi u ruke čoveka koji ga neće izbaciti na ulicu. Prepustio sam mu i mnogo mojih crteža, kaže uramiće ih i okačiti na zid.

Iako je iza njega veoma bogata karijera, Nikola skromno ističe da je retko kada samostalno donosio odluke.

- U maloj radionici u mojoj kuhinj sam radio sve one stvari koje sam prihvatao "za svoju dušu". Ljudi su dolazili do mene po preporuci. Tako sam radio i popravke kod privremenih postavki u Muzeju, još dok je bio na staroj adresi. U kunjini su nastali i moji radovi koje sam izlagao na kolektivnim i samostalnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Mogu da se pohvalim da su kritike bile dobre.

Iako duborez radi još po neki majstor, pretežno starije generacije, na pitanje ko će nastaviti u životu da održava ovaj stari zanat Nikola sleže ramenima.

- Jako nam nedostaju majstori i zanatlije, retko ko ima volju da uči ovo. Zabrinut sam za budućnost mog  zanata.