O radnim navikama
Jakab se setio obećanja koje je dao u vozu, dolazeći u Suboticu. Otići će tog dana posetiti sestru stare gospođe i odneti joj žurnal koji joj je poslala. Odlučio je učiniti to posle ručka, zajedno sa Klarom, nakon što se odmori – kao što to uvek čini da bi “presekao” dan. Subjektivno, on je zaista osećao, ne samo sada u poznijim godinama, već i kao sasvim mlad čovek, na početku radne karijere, da mu to deljenje dana na prvi i drugi deo omogućava da bude znatno produktivniji nego kad nije pravio pauzu ispunjenu snom. Osećao je da životni elan i kreativnost nikako ne može zadržati na istom nivou kad radi u kontinuitetu ceo dan. Taj “prekid filma” mu je omogućavao da i drugom delu dana pristupi sa istim poletom i čak su njegove najbolje ideje dolazile upravo u ovom drugom radnom podeoku. Najčešće noću kad se sve drugo smiri i kad može na miru razmišljati neopterećen ničim drugi. Tada su nastajale najgenijalnije zamisli kojima se ljudi najviše dive posmatrajući ili koristeći njegove objekte, danas – dvadeset godina posle njihovog nastanka.
Njegov kolega i saradnik Komor nije imao takvu ličnu raspodelu vremena. On je neumoljivo radio dok god je za to imao energije. Ostatak dana je bio posvećen drugim životnim stvarima. Bili su potpuno različiti što se tiče životnog bioritma.
Marcel Komor
Jakab nije, za razliku od Komora, voleo ni rano ustajanje. Još dok je posle studija radio u Lehnerovom birou, smatrao je da one kolege koje rano ustaju to čine samo da bi ranije otišle sa posla i da su manje posvećene radu. Smetalo mu je i što svom ranoranilaštvu pridodaju svojevrstan pregalački značaj, koji je valjda trebao ukazivati na izvanrednu marljivost. On se držao one narodne: “Ko rano rani – taj je pekar ili pati od nesanice”. Parafraziorao je izreku, ali značenje je bilo isto. Komor je bio upravo suprotno - klasičan ranoranilac u to vreme. Setio se jedne šale iz vremena rada u gradu Targu Mures (Marosvásárhely) u sadašnjoj Rumuniji, kad je Komor jednog jutra upao u neobeležen rov koji su radnici iskopali tako da se njegova ivica, suprotna od one na koju su bacali zemlju od iskopa, našla tik uz trotoar. Grad je bio potpuno raskopan usled velikih infrastrukturalnih zahvata u ovom gradu u ekspanziji. Bio je to samo jedan pogrešan korak. Na sreću, prošao je samo sa blažim uganućem noge i sa poderanim Česterfild kaputom na laktu. Sastanak sa predstavnicima grada oko izgradnje “Palate Kulture”, zbog kog je i obukao taj elegantni kaput, je bio zakazan tek u devet sati, ali je on ustao ranije da bi otišao do obližnjeg vašarišta pre toga. Par dana nakon što se sve to sleglo u njemu, Jakab ga upita:
- Kako ono ide ona narodna poslovica koju nam je prošle godine kazao onaj veseli kuferdžija u kavani zlatno jagnje u Subotici? – Ko rano rani …. – zastade Jakab, tobož nemogavši se prisetiti.
- Dve sreće grabi! – odgovori mu Komor bez razmišljanja.
- Mislim da je u tvom slučaju ipak bilo – sam u jamu upada! – kroz smeh mu reče kolega, praveći igru reči, spajajući poslovicu sa drugom, koju im je takođe rekao kuferdžija Henrik sa radnjom u Farkaševoj kući, gde ih je, između dve poslovice, pozivao da svrate i pronađu idealan, prvoklasan kufer za sebe.
Ipak, njih dvojica su besprekorno funkiconisali kao projektantski i graditeljski dvojac. Ova bioritamska nekompatibilnost među njima nije uticala na složan rad. Tome je puno doprinosilo i to što je podela posla bila potpuno definisana. Iako su sa godinama jedan drugom mogli pomagati i davati savete i iz delokruga rada onog drugog, nikad ta pomoć nije prerastala u uplitanje. Uvek je imala formu saveta. Ta sloga koju su uspeli zadržati za svo vreme svoje saradnje je bila ključ njihovog uspeha.
