Odigrana monodrama "Nadežda Petrović"

Sala Zadužbine Dušana Radića bila je pretesna da primi sve zainteresovane za predstavu posvećenu znamenitoj slikarki, a pre svega, altruisti i rodoljubu.

Monodramom, koja je nagrađena sa tri esnafska međunarodna priznanja, autorka teksta i glumica, Biljana Đurović želela je publici da ukaže na manje poznatu stranu ličnosti velike umetnice, njenu humanost.

- Dugo godina je Nadežda „tinjala“ u meni. Okupirala me je njena ličnost, a kada je počelo obeležavanja jubileja Velikog rata, smatrala sam da je došlo vreme da se ona „oživi“ na sceni. Tada sam zakoračila u dublju analizu njene ličnosti, njenog dela. Skoro godinu dana analizirala sam sve što sam mogla, posmatrajući njene slike, boje kojima je progovarala, njene fotografije, kao i one koja je ona radila. Smatrala da da je najbitnije da prikažem Nadeždu iz onog ugla, koji je najmanje poznat široj publici, njenu ljudskost jer, nažalost, živimo u doba kada se čovek ne okreće previše ka čoveku. Neophodno da što više dobra izađe na videlo, jer ukoliko je jedna velika Nadežda Petrović mogla dobrovoljno da ode u smrt, da prinese dobrovoljnu žrtvu, gde bi nam bio kraj kada bi svi pužili svoj maksimum - kaže Biljana Đurović.

Kroz radnju koja prati poslednji dan života slikarke i dobrovojne bolničarke, 3. aprila 2015. godine u sobi bolnice u Valjevu, u vreme kada Srbijom haraju ratni vihor i epidemija pegavog tifusa, monodrama se bavi preispitivanjem moći i nemoći umetnika i umetnosti u ratu.

-Nadežda razgraničava ta dva pojma, umetnik i čovek i na kraju se odlučuje za čoveka. Poslednja scena predstave, kada ona ostavlja svoju poslednju sliku „Valjevska bolnica“ i odlazi za čovekom predstavlja prekretnicu u Nadeždi kao umetniku. Umetnost tada gubi bitku pred čovekom, iza nje ostaje njeno delo, ali ispred nje je čovek-ističe Biljana Đurović.

Monodrama je sačinjena od autentičnih pisama Nadežde Petrović, odlomaka iz romana „Boje i barut“ Olgice Cice, ali i iz izbora poezije brata velike slikarke, Rastka Petrovića i poezije akademika, Ljubomira Simovića, kroz čije je stihove iz pesme „Vaške“ prikazana jedna od najpotresnijih scena u predstavi, koja na slikovit način opisuje ne samo ono kroz šta je prošla Nadežda Petrović, nego i srpska vojska i cela Srbija 1915. godine.