Održana komemoracija stradalima u Holokaustu

Za Jevreje u našem gradu, 16. jun 1944. jedan je od najtužnijih dana. Za ostale Subotičane treba da bude opomena i nauk da se takvi strašni događaji nikada i nikome više ne dogode.

- Nalazimo se na svetom mestu i razumemo šta je patnja i više od bilo koga razumemo šta je nepravda, iskusili smo je nebrojano puta. Zato je važno da svake godine na ovaj dan svi zajedno zastanemo i na oovm svetom mestu setimo se stradanja u Holokaustu, uz podsećanje da bismo mogli strahovito pogrešiti ako i na trenutak zanemarimo poruke koje nam šalje istorija – poručio je gradonačelnik Bogdan Laban.

Laban je naglasio da svi treba da pamte i sećaju se onih koji su stradali samo zato što su bili druge vere i nacije.

- Ako zaboravimo, cena koju možemo da platimo biće previsoka. Zato nemamo prava na zaborav, da sećanjem i pijetetom branimo istinu, jer ona mora da sezna a znanje je najbolji zalog za budućnost. Zahvaljujući žrtvi svih naših predaka Subotičani danas žive u miru i slozi, poštovanju i uvažavanju. Srpski i jevrejski narod su kroz istoriju prošli mnoge teške trenutke, ali čvrsti i prijateljski odnosi nikada nisu poljuljani. Jevrejski narod je Subotici dao mnogo toga velikog i večnog, a sve naše inicijative moraju da idu ka stvaranju još bolje i sigurnuje budućnosti.

Subotički Jevreji najpre su odvedeni u tranzitne, a potom u Aušvic i druge koncentracione logore i fabrike smrti širom Evrope. Veliki broj se nikada nije vratio.

- Naš narod je za četiri hiljade godina preživeo progonstva, porobljavanje, mučenje, a čudo nad čudima je činjenica da smo danas još tu i naše postojanje svedoči da o snazi Svevišnjeg. Toje nešto što s e ne zaboravlja i što se prenosi sinovima – podsetio je Robert Sabadoš, predsednik Jevrejske zajednice Srbije. – Danas se sećamo stradanja Jevreja iz Subotice ali i drugih delova sveta. Bol i sećanje na Jevreje deportovane u logore smrti živi kao rana koja ne zaceljuje. Odvedena su i umorena ljudska bića sa imenom i prezimenom, sa htenjima i životnim nadanjima, valovite plave kose i pegavog lica, mlade majke, stasiti muškarci, bebe u kolicima i vremešne bake. Tako treba da ih pamtimo, a ne kao brojke, kao brojeve jednog stravičnog zločina. Tu smo da zajedno svedočimo o njima kao opomena sadašnjoj generaciji za budućnost.