Održana promocija knjige Vesne Kapor "Po sećanju se hoda kao po mesečini"

Priliku da se predstavi subotičkoj publici, u subotu, 27. marta, imala je i Vesna Kapor, urednica književnog programa Studentskog kulturnog centra, promovišući svoju knjigu „Po sećanju se hoda kao po mesečini”.  Vesna Kapor je, pored ostalog, otkrila i razloge zbog kojih je ovoj knjizi dala takav naslov.

- Miloš Crnjanski je u svom romanu “Seobe” zabeležio: „Po sećanju se hoda kao po mesečini“.  Od sećanja je satkan ceo život. Tu ne mislim samo na sećanja na sopstveno prošlo vreme, nego i ono šire, na pretke, prijatelje. U dugom nizu života, u predačkom nizu, moja sećanja su arhetipska i kolektivna.  Ona se nekako pretaču. Zato kažem, da bez sećanja nema života, istakla je Vesna Kapor.

U zbirci njenih priča prepliću se prošlost i sadašnjost, fikcija i stvarnost koja je predstavljena i fragmentima iz poslednjeg rata na ovim prostorima.

-Neke bitne stvari ne mogu da se pišu, a da nisu zasnovane na velikoj nesreći. Kada se zaboravi sve ono suštinski teško, ono što nas čini drugačijim, onda i književnost postaje bleđa - objašnjava autorka knjige koja je poslednji rat preživela u Nevesinju i bila svedok tamošnjih dešavanja.

-Priče iz moje zbirke počele su da žive u meni, deset godina nakon rata. Bila sam svedok tog tužnog dešavanja i nisam htela da drugi pričaju moje priče. Želela sam to sama da učinim. Želela sam da ispričam naše priče i priče mojih mrtvih drugova, koji su bili sjajni ljudi i čija je jedina “mana” bila što su živeli tamo gde su živeli i što su želeli tamo i da ostanu.

Protkana fikcijom i poetskim izražavanjem, knjiga predstavlja jednu zgusnutu i jaku lirsku i emotivnu prozu. Kroz njene priče, rat i zavičajnost provlače se kao refleksije.

- U pričama nema mnogo naracije, jer one nisu napisane kao da i dalje vodimo rat, nego kao potreba da iskažem našu bol. Svoja bolna iskustva sam prenela poetski i lirski. To je bio moj način, da se izborim sa svetom u sebi i da krenem, možda malo van književne i kulturne struje i pokažem koliko su te priče bile divne, a ujedno i teške - kaže književnica, napominjući da svaka priča mora da ima dušu , jer ako pisac ne može da zapali varnicu u sebi, pa ni u čitaocu, onda je to mrtvo slovo na papiru.

- Verujem u to kao što verujem u čoveka i u trenutke koje hoće da nam otme ovo novo vreme. Pokušavam svoje junake da provučem kroz to vreme, ne govoreći direktno o njima, kao nove priče, drugačije od ustaljenih.  Moja duša je duša moje priče.  Vesna Kapor je zbirku posvetila roditeljima jer, kako kaže, duša i ono čime merimo svet, čvrsto je vezano za naše korene i za ono što mi jesmo, a to potiče iz porodice.