Otvorena izložba "Priroda gledana na drugačiji način"

Radeći puna tri meseca, po osam do devet sati dnevno, Melinda Šefčić kaže da je ovaj rad jedan od njenih najreprezentativnijih koje je do sada radila u javnom prostoru, jer osim što je imao za cilj rehumanizaciju bolničkog prostora i da pokaže kako umetnost može da ima i terapeutsko dejstvo, značio je i prekretnicu u njenom stvaralaštvu.

- Prilikom upisivanja doktorata, ja sam se odvojila od stvaralaštva u ateljeu i prebacila se u javni prostor i više se posvetila onome što radim svaki dan, a to je i neki istraživački momenat, dakle ja sam i umetnik i istraživač - objasnila je Melinda. - U ovom radu sam implementirala različite životinje koje žive u jednom okruženju, odnosno u realnom svetu zajedno, ali zapravo sam želela da prikažem neku korelaciju, s obrizom na velike migracije i seobe koje doživljavamo i na to da i sami migriramo tokom života, jer mnogi umetnici rade i deluju napolju, zato što im se tamo pružila prilika da možda budu više prepoznati, i na taj način zapravo govorim kako moramo biti više tolerantni i da osvestimo taj momenat društva i društenosti, nezavisno od situacije i razlika koje nisu bitne, nego je bitan taj ljudi faktor, koji zapravo sve više nedostaje u svakodnevnom životu.

Uz murale koje zajedno sa svojim studentima oslikava u bolničkim prostorima u Zagrebu, Melinda je pokrenula i jedinstven projekat u svetu, a to je reestetizacija zatvorskog prostora. Po njenim rečima, ranije su postojali projekti u kojima su zatvorenici sami oslikavali svoj prostor, ali nije bilo slučajeva da umetnik ulazi u prostor i reestetizuje ga.

- To je vrlo složen proces rada koji uključuje psihologe, pedagoge, terapeute koji rade sa zatvorenicima i ta kuminacija sa njima je od presudnog značaja - ispričala je Melinda svoje iskustvo. - Umetnici su jako egocentrični i usmereni na sebe, ali biti društveno angažovan umetnik podrazumeva da sve to odbacite. Kad radite za društvo, ego potpuno nestaje, jer morate da shvatite da treba da stvarate takvo delo koje će biti funkcionalno u tom prostoru. Ne možete bilo kakvu umetnost staviti u bolnički prostor na neurologiju, jer može da izazove niz negativnih reakcija. Ako je slika crna ili otvarate neke crne rupe i stavljate na zid na onkologiji, velika je verovatnoća da će se ljudi u takvom prostoru jako loše osećati. Kada je u pitanju zatvor, kroz ove projekte se trudim da ukažem da su tamo ljudi poput nas, da to nisu samo ubice i silovatelji, već da tamo postoje i ljudi kao što smo mi, koji su igrom slučaja, nizom negativnih spleta okolnosti, završili tamo, a možda u nekim situacijama čak i nedužni. Dosta me kritikuju, kako njima ne treba doprinositi nekim pozitivnim aspektima, da su oni zaslužli to što su tamo, i to niko ne osporava, zato postoji pravosuđe, ali ono što društvo treba da shvati, jeste da se dosta tih ljudi vraća u naše društo, posle dve, tri ili pet godina, i ono što kroz te projekte želim postići, jeste da ih na neki način resocijalizujem i odvratim od kriminala. To je možda nekih 1 odsto uticaja koji mogu da postignem, ali i to je veliki uspeh.

Upravo iz ovog razloga, za Melindu je delovanje u javnom prostoru smisao bavljenja umetnošću, o čemu svedoći da trenutno učestvuje u čak šest projekata, ali ne isključuje ni mogućnost da se jednog dana ponovo vrati u atelje.

- Trenutno me ovo zadovoljava i u ovim projektima zapravo vidim smisao mog postojanja, što mislim da je najbitnije, znati svoju svrhu u životu i da je primenite u svakodnevnom radu - poručila je Melinda.

Izložbu "Priroda gledana na drugačiji način" možete pogledati u Dvorišnoj galeriji do sredine januara.