Peter Čolić više od četiri decenije dobrovoljno daje krv

Pohađajući Srednju medicinsku školu u Zrenjaninu, Peter Čolić je 1977. godine prvi put dobrovoljno dao krv, jer kako je objasnio, to je bio ponos i običaj svih srednjoškolaca koji su se obrazovali za medicinske radnike. Zrenjaninskoj transfuziji davao je krv sve do 1981. godine, kada se kao transfuzijski tehničar zaposlio u subotičkoj bolnici, gde je svaka tri meseca redovan donor ove dragocene tečnosti.

- Nedavno sam dao krv po 146. put i ako me zdravlje bude služilo, davaću je sve do 65 godine, tako da mislim da ću nakupiti još nekoliko upisa - priča Peter, dok prelistava svoj karton davaoca krvi. - Krv je zaista najdragocenija tečnost, a ujedno i najlepši poklon koji nekome možete darovati. Možete pokloniti svašta, ali to ili brzo potrošimo ili pojedemo, međutim, krv je ta za koju znate da će nekome spasiti ili produžiti život.

Kako je nosilac nulte pozitivne krvne grupe, Peter se svrstava među idealne donore, jer njegovu krv može da primi većina pacijenata koji su u potrebi. Iako je zbog prirode radnog mesta nebrojeno puta bio u prilici da čuje kome je pomogao u izlečenju, u njegovom sećanju posebno mesto zauzima nekoliko vrlo mladih života.

- Najmilija davanja su mi bila kada sam znao da krv ide bebici. Kada smo u bolnici radili eksangvinotransfuziju kod novorođenčadi ili kako se to narodski kaže, menjali krv bebama, za šta je potreban pogodan donor i sveža krv, ne jednom mi se desilo da sam pored 250 mililitara krvi što je išla primaocu, davao i jednu manju kesu od 125 mililitara koja je išla bebi - jasno se seća Peter. - To je jako lep osećaj, u nekim zemljama još i lepši, jer sam čuo da dobrovoljnim davaocima u Danskoj pošalju poruku kada upotrebe njihovu krv, oni odmah saznaju da su pomogli nekome i to mora da je predivan osećaj.

Osim što četiri puta godišnje legne na krevet davaoca, Peter se mnogo češće nalazi pored kreveta u ulogi transfuzijskog tehničara koji pacijentima vadi krv. Posao koji je dobio u subotičkoj bolnici pre 37 godina s jednakim entuzijazmom obavlja i danas, a njegovo nasmejano i dobrodušno lice prepoznaju mnogi sugrađani kako na Odeljenju transfuziologije, tako i na terenima.

- Kada nekome vadim krv, to je pomalo i svečan čin, a sa tim ljudima sam mnogo prisniji, nego sa nekim drugim koje srećem svakodnevno u supermarketu ili pošti - objašnjava Peter, kojem se neretko dešava da pacijent zatraži da mu baš on izvadi krv. - Pre vađenja krvi mora da postoji priprema, pogotovo ako neko vadi prvi put. Potrebno je pažljivo posmatrati pacijenta, jer postoje određeni znaci koji odaju nervozu ili loše stanje, zastakle se oči, donja usna se zabeli i tada ga treba opustiti i pričati sa njim. Uvek je dobro pitati nešto lično, gde radi, kako mu je porodica, deca, nešto što će mu odvratiti pažnju i navesti ga da govori, jer je važno da on priča. Postoji trenutak kada ga nešto pitate i ubodete tako da ni ne primeti i sve prođe bez problema.

Svojom humanošću, iskrenom dobrotom i skromnošću, Peter je mnoge podstakao na dobrovoljno davalaštvo, pa tako njegov primer sledi i supruga koja je dala krv više od 60 puta, kao i njegova deca koja žive i rade u inostranstvu, a jednako ga obraduju sugrađani koji se odluče da po prvi put daju krv i oni koji je daju više desetina puta.

- Zahvalan sam što imam priliku da radim ovaj posao, jer uvek radim sa dobronamernim ljudima. Kada neko dobrovoljno daje krv, to znači da već postoji dobra namera, da je u pitanju humana i nesebična ličnost i uvek me obraduje kada vidim da ljudi to rade - zaključuje Peter.