Pogodba risara

Salašari koji su imali veću površinu pod zlatnim žitom, toliku da svi odrasli članovi porodice nisu mogli samostalno da obave košenje, najčešće bi tražili risare, sezonske poljoprivredne radnike za žetvu koji su živeli na području Subotice. U kasno proleće, oni bi se u nedeljno jutro sastajali kod spomenika Svetog Trojstva u blizini Gradske kuće, mestu susreta, uspostavljanja kontakata, razmene dobara i pogađanja cene risa.

Domaćini kuće su se najčešće nagodili sa vođom risara, kojeg su risari zvali bandaš. On je domaćinima obično bio poznat od ranije, a njegovu skupinu, činili su iskusni risari koji su imali i risarušu, ženu koja je ručno kupila pokošeno žito, vezala ga i polagala u snoplje.

Kada bi se bandaš i domaćin susreli, oni bi se dogovarali o svemu što je bilo potrebno uraditi pre risa, a osim površine koju je trebalo pokositi, najvažniji deo rasprave bi se odnosio na to koliko će risara biti potrebno da se posao obavi i koliko će im od ukupnog roda žita pripasti.

- Pre 26 godina počeli ste da kosite naše žito. Bilo je dobro vama, bilo je dobro i nama, i ja bih voleo da i dalje tako ostane - prve su reči s kojima je domaćin poželeo dobrodošlicu vođi risara.

- I mi bismo voleli, nego kaži ti nama, koliko ćete nam žita ponuditi ove godine? Moji ljudi su vredni i već oštre kose - nije oklevao vođa risara da odmah započne razgovor o ceni rada.

- Ove godine će biti tušta žita, pa sam mislio da bude iz jedanaestog dela - počinje nagodbu domaćin.

- To je malo - odgovara vođa risara. - Mislim da bi to moglo biti iz sedmog dela, jer je žito zdravo lepo ove godine i rod će biti dobar, pa bismo mogli i bolju pogodbu napraviti.

- Iz sedmog dela? Može iz desetog? - nastavlja da se nagodi domaćin. - Vi znate da je kod nas svake godine dobro jelo, ovčija kiselna, čorba, paprikaš, pogača s makom i orasima. Žito je lepo, ne bih da se hvalim, ali ako može iz desetog dela?

- Malo je, malo - nezadovoljan je risar ponudom. - Mislim da bi moglo biti, ajde iz osmog dela. Kad je jelo u pitanju, uvek smo bili zadovoljni, a ako će i ove godine biti tako, nek bude.

- Hoće, nego šta će da bude dobro. Vidite ovako, nek bude iz devetog dela, a ja vam dajem reč da ćete svake subote popodne ići svojoj kući. Kod mene je nedelja sveti dan i ne radi se - daje svoju poslednju ponudu domaćin.

- Ako je tako, nek bude iz devetog dela, nek nije ni na moje, ni na tvoje - složio se risar, a u znak pogođene cene, pružio je ruku domaćinu.

Nakon pogodbe, risari i risaruše bi zasukali rukave i prionili na posao. To je najvažniji i najteži zadatak koji su obavljali tokom godine, a zbog letnje žege, mogli su da ga rade samo oni risari i risaruše koji su bili u punoj snazi. Zahvaljujući njihovom trudu, brojni salaši nisu oskudevali u hlebu, te je tako nastala Dužijanca, kao zahvala čoveku i njegovom radu, ali i zahvala Bogu na novom žitu, dobroj žetvi i bogatoj rodnoj godini.