Porodica Lulić podiže petoro dece, tragedija koja ih je zadesila para srca

Saobraćajna nesreća koja se 10. septembra prošle godine dogodila na Žedničkom putu, kod „Radine kafane“, u trenu je odnela život Zlatka Gabrića. Posle lavovske borbe za život, 18 dana kasnije povredama je podlegla i njegova supruga. Njihovi dečaci šestogodišnji Josip i četvorogodišnji Ivan ostali su siročad. Ali nisu ostali sami. Istog dana kada se desila nesreća, iz vrtića su ih uzeli tetka Slađana i teča Zoran i od tada su oni u njihovom domu u Verušiću. Uz svoje tri ćerke Nikolinu (10), Petru (7) i Dunju, koja će tek godinu dana, Slađana i Zoran su dobili još dvoje dece.

- Meni je to bilo jedino moguće rešenje.  Na neku hraniteljsku porodicu ili dom nismo ni pomislili. Svima nam je to bio veliki šok, tragedija od koje se još nismo oporavili. Decu smo doveli odmah kod nas i od tada su oni kao naša – pričaju Slađana i Zoran, koji su dobili status staratelja dečacima. – Bilo je teško svima. Najteže je nekako palo našoj najstarijoj ćerci jer ona sve razume i zna da je ujaka izgubila. Normalno je da deca osećaju gubitak, plakali su tokom noći, pa smo mi spavali sa njima, ali se mi trudimo da oni to sve manje osete. Ne razdvajamo ih od naše dece. Prema svima jednako. Pokazujemo im slike mame i tate, pričamo im, ali oni su mali i okruženi ljubavi i pažnjom, te drugačije prihvataju.

Tako u domu Lulića raste petoro mališana. Slađana svakodnevno kuva za osam duša a često i za devet, jer su posle tragedije u selo doveli i snajinog oca koji je posle smrti ćerke ostao bez ikoga. Dnevno, kaže, opere bar tri mašine veša. Žive skromno i smerno, od poljoprivrede, prodaje mleka i sira koje dobiju od nekoliko krava i Slađanine naknade koju dobija na porodiljskom odsustvu.

Na skromnost i red su navikli, ali najveći problem je prostor jer kuća ima samo dve sobe i sada su sva deca u jednoj sobi.

- Sve stižemo jer sada ne radim. Ali kada se vratim na posao u „Kalcedoniju“ biće problem jer ću veliki deo dana biti van kuće a oni će i dalje biti mali. A na jednoj plati ne smemo da ostanemo. Zato sam se prijavila za hranitelja, da mi naknada zameni platu i da mogu da se posvetim njihovom odrastanju – priča Slađana. – Međutim, jedan od uslova koji moramo da ispunimo je da imamo još jednu prostoriju.

Imaju Lulići prostora da nadograde kuću, ali za to novca nemaju. I ono malo ušteđevine što su imali dali su na troškove sahrana, kupovinu grobnice...

- Imamo i mesta i ideja ali džep je prazan – iskreno će Zoran. – To moramo pod hitno da rešimo. Najstarija spava na krevetu, njih troje na ugaonoj garnituri, a najmlađa sa nama u dnevnoj sobi. Svesni smo da ne može tako, da moramo da ih odvojimo i moramo da nađemo način da dogradimo još jednu sobu. Voleli bismo kada iduću zimu ne bi dočekali ovako.

Dani u porodici Lulić ispunjeni su ljubavlju. To je, kažu, jedini način da se teška porodična tragedija prebrodi.

- Najvažnije mi je da su oni srećni i zdravi. Stvarno problema sa njima nemamo. Svih petoro su jako dobra deca, znaju red, svuda ih vodimo... Nije isto imati troje i petoro dece, sada su mali, ali kako budu stariji biće komplikovanije i teže. Svima isto priuštimo, ako imamo flašu soka ona se deli na pet, čokolada takođe, svako dobije tri kockice. Od srca nikoga ne odvajamo i daćemo sve od sebe da napravimo od njih dobre ljude – poručuju Lulići.