Poziv i povratak
Ponedeljak 30. maj, te 1927. godine se brzo približavao. Deže Jakab ga je dugo iščekivao, još od pisma koje je primio dva meseca ranije, od drage mu nećakinje Klare Gereb, grafičarke i umetnice kojom se ponosio i čije je odrastanje gledao od malih nogu. Otvorio ga je i ugledao ukrašenim slovima i biranim rečima ispisane redove koji ga pozivaju u Suboticu. Radovao se što će se njegova mezimica i umetnički verni pratilac udati za mladića Lajoša Fenjveša, kojeg je smatrao čestitim i vrednim mladim čovekom. Pa ipak, u njegovu peštansku rezidenciju se uvukao neki nemir. Kroz glavu mu je prošlo hiljadu sekvenci koje su ga vezivale za taj grad u kom već dugo nije bio. Koji se mnogo promenio od vremena kad je on ispisivao neke od svojih zlatnih graditeljskih epizoda, i ne sluteći da radi najveće stvari koje će ikad u profesionalnom životu raditi. Nije to bio lak povratak.
Kroz glavu mu je prošlo i da kao mlad čovek, koji je dobio rezervno-vojnu prekomandu u Suboticu, nije mogao znati da će tamo upoznati Klarinu tetku, a svoju buduću ženu Iren. Kao što nije mogao naslutiti ni to da će raditi na mnogim zdanjima koja će postati simbol i lice grada Subotice, kada je radio jedan od svoja prva dva posla u njoj, adaptirao kuću u kojoj je Klara odrasla. Veoma skromnu i umerenih linija, ali istovremeno lepu i neobičnu prizemnu ugaonu kuću. Prvi put je, tako Jakab, u gradu primenio balusteradni ovalni prelaz na mestu gde bi oko drugih projektanata videlo toranj ili kakav zabat. To se neobično dopalo njegovom kolegi i poznaniku Titusu Mačkoviću, koji je ovo rešenje kasnije obilato interpretirao na svojim objektima.
Prisetio se i kako je uticao na nju da, dvanaest godina ranije, upiše secesionistički orjentisane studije na univerzitetu „Ország Magyar Király Iparmüveszéti Iskola“, iako je njena majka preferirala prestižniji univerzitet „Szépmüvészeti Egytem“, koji je i po Klarinom mišljenju bio krut i akademski, te nije odgovarao njenom otvorenom i istraživačkom duhu.
U nedelju, dan pre venčanja, krenuo je jutarnjim vozom iz Pešte za Suboticu. Zebnje više nije bilo, obuzela su ga drugačija osećanja. Odlučio je da će prihvatiti poziv svoje nećakinje i da će provesti neko vreme nakon venčanja u Subotici i prisetiti se nekadašnjeg vremena. Obići će sve subotičke zgrade koje je projektovao sa svojim partnerom i prijateljem Marcelom Komorom u vreme zlatnog perioda secesije sa početka novog veka i proživeti sve još jednom.
