Predstavljen roman "Veliki juriš" Slobodana Vladušića

"Veliki juriš" je istorijski roman, koji čitaoce vraća u rano proleće 1916. godine, vodeći ih do Krfa i Solunskog fronta. Priča prati poručnika srpske vojske Miloša Vojnovića, koji se na Krfu oporavlja od prelaska preko Albanije. Ovde upoznaje neobičnu Holanđanku Fani de Grot i postaje očevidac samoubistva srpskog majora, koga niko nije oslovljavao po imenu. Potraga za izgubljenim pismom koje je ostalo iza majora, Vojnovića će voditi kroz ulice Krfa, do vrhova Kajmakčalana, a zatim nazad, do solunskih kabarea i Solunskog fronta.

- Zaista ne znam kako mi se pojavila ideja da napišem roman kao što je "Veliki juriš, ali vrlo dobro znam da, kada sam počeo da ga pišem, bio sam potpuno sam. Radio sam na njemu godinu dana, neprekidno menjao fabulu, podešavao likove, sve mi je nekako ispadalo iz ruku, ali se nisam predao. U jednom trenutku napisao sam epilog romana na jednom veoma čudnom mestu i shvatio da ovaj roman moram da završim kako znam i umem, jer mi se činilo da je opravdanje zašto ovaj roman mora da postoji sadržan u tom epilogu. Nakon toga sam ozbiljno prionio u rad, a kada sam došao u situaciju da roman privodim kraju, kada mi je sve postalo jasno i kada sam otklonio sve nedoumice, rekao sam sebi da ovo treba da pišem kao da radim na doktoratu. Rekao sam da kada ga budem završio, biće to kao da sam još jednom doktorirao - podelio je sa prisutnima autor knjige prof. dr Slobodan Vladušić, rekavši da je uživao pišući "Veliki juriš", ali i da je on zahtevao njegovu apsolutnu posvećenost.

Prema rečima književnog kritičara Marka Tošovića, "Veliki juriš" je roman koji prenosi iskustvo istorije, te da je najveća vrednost Vladušićevog pisanog stvaralaštva u tome što njegove knjige imaju snagu da motivišu čitaoca i nateraju ga da bude aktivan.

- Mnogi kritičari i pisci zapravo hvale atmosferu ovog romana. Tu pre svega mislim na to da su u toku čitanja mogli da osete miris baruta, povetarca sa Jonskog mora, da se osećaju izgubljeno u magli koja se polavljuje na Kajmakčalanu, a potom i na Solunskom frontu. To je ono što je upečatljivo i što do sada možda nije ni postojalo u Vladušićevoj prozi, zbog čega mislim da je ovo njegov najbolji roman. Tome bih dodao još i da ovaj roman pokreće, jer sam čitajući ga imao utisak da sam na Solunskom frontu i da sam živeo u vreme Prvog svetskog rata, voleo bih da sam se borio rame uz rame sa ovim junacima. To je ono što je ovaj roman probudio u meni i to je najveća pohvala koju mogu da mu dam - rekao je Tošović, dodajući da iako postoji mišljenje da je o ovoj temi dosta pisano, te da ona nije aktuelna i moderna, takvo mišljenje je zapravo odraz vremena u kojem se teži da se stvari zaboravlju. - Sećanje na ovakve događaje je vrlo važno i mislim da nema potrebe da objašnjavam zašto je Prvi svetski rat važan u kolektivnom sećanju našeg naroda. Ako se pitate zbog čega, pođite prvo od sebe i razmislite šta je ono što vas čini ovakvim ljudima kakvi ste danas. Zapitajte se da li biste bili ista osoba kada bi neko obrisao sve ono što ste do sada videli, čuli, okusili, doživeli i preživeli. Naravno da ne biste, a uz to biste bili potpuno prazni.

Nakon završetka romana i njegovog prvog susreta sa publikom, autor je kazao da se dogodilo nešto što ga je ostavilo u čudu, te da je kroz interakciju sa čitaocima spoznao pravi značaj i vrednost ovog romana.

- Prvo se stvorio krug obožavalaca junakinje Fani de Grot, potom krug obožavalaca lika i dela Stanislava Krakova, zatim majora kojem niko ne spominje ime u romanu, a koji izaziva divljenje i poštovanje kako u knjizi, tako i van nje. Javljali su mi se ljudi sa rečima da ih je kraj romana jako potresao. Rekao sam im da su neki plakali dok su čitali, a onda bi mi oni odgovorili da su i oni plakali, samo im je bilo teško da to priznaju. Odjednom shvatite da tim ljudima ovi junaci nešto znače, znače im pojedine scene ili replike. Tada shvatite jednu stvar, do koje je meni posebno stalo, a to je da ja uopšte nisam glavni junak ovog romana, već su to ljudi koji su se vratili iz zaborava. Tada shvate da ovaj roman postoji zato da bismo jedno kolektivno iskustvo mogli da učinimo ličnim, a to je velika privijegija koju imamo kao potomci ovih ljudi koji su se vratilli iz zaborava - zaključio je Vladušič.

Prof. dr Slobodan Vladušić je srpski pisac i esejista, rođen 1973. godine u Subotici, gde je završio osnovnu i srednju školu. Zaposlen je kao vanredni profesor na Odseku za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, a takođe je bio stalni književni kritičar u listovima Politika i Večernje novosti. Pre "Velikog juriša", napisao je tri romana "Forward" (2009), "Mi izbrisani" (2012), "Književnost i komentari" (2017), a svaki od njih poneo je prestižne nagrade. Takođe, autor je i nekoliko knjiga kritika i studija, poput "Degustacija strasti" (1999), "Na promaji", "Portret hermeneutičara u tranziciji" (2007), "Ko je ubio mrtvu dragu" (2009) i "Crnjanski, Megalopolis" (2011).