Priča o životnoj borbi: Ivana Stešević poručuje - Sada je na mene red!

Niko u njenoj porodici nije imao ni jedan oblik karcinoma.

- Nisam radila samopregled, ali sam ipak, pre trudnoće, otišla na ultrazvuk i bilo je sve ok. Imala sam tada 24 godine, a sa 25 sam zatrudnela. Počela ozbiljnije da treniram i na desnoj dojci mi se tada pojavilo nešto kao upala, što me je i peklo. Odmah sam uradila UZ kod dr Sabo, koja me je uputila kod prof. dr Bogdanović u Novi Sad - započinje priču naša sugrađnka.

Nakon magnetne rezonance profesorka joj je saopštila da ima zloćudni tumor dojke. Kaže Ivana da je bila jako ljubazna i ulila joj maksimalno poverenje, izgovorivši „Imaš karcinom, ali ne brini, izlečiv je!“ - a to su  bile reči koje su je vodile kroz čitavo lečenje.

- Najpre sam išla na operaciju - na obostranu mastektomiju dojki. Uklonjene su mi i limfne žlezde iz desnog pazuha, od kojih je jedna bila pozitivna. Operisao me dr Golubović, odličan i kao stručnjak i kao čovek. Operacija je bila neopisivo bolna, mnogo sam se plašila i čak mislila da odustanem. Sve su to bile strašne borbe u glavi - priseća se Ivana Stešević. - Hemioterapije su nešto najgore što može nekom da se dogodi i o tome ne bih detaljisala, jer mi je to i dalje posebno stresno. U glavi mi je bilo samo da što pre to završim i zaboravim što pre to iskustvo.

Pomisao da će biti biti ćelava, a dete joj ima tri godine, ledila joj je kosti, međutim, njeni strahovi su ubrzo dobili drugačiji, neočekivani pravac.

- Iznenađujuće, najopuštenija sam posle bila baš ćelava i bez perike ili marame. Svi na ulici su me gledali kao da sam promenila imidž, niko nije pomislio na bolest. Kada sam imala maramu ili periku, osećala sam poglede sažaljenja, što mi je bio dodatni teret - objašnjava naša sagovornica. - S druge strane, moje dete je skroz pozitivno prihvatilo moju ćelavost i to mi je bilo jedino važno. Sada sam na terapiji Nolvadexom. Prepisan mi je bio i Zoladex, ali, na svoju odgovornost sam prestala da ga primam nakon godinu dana, jer sam imala teške nuspojave.

Ivana posebno ističe da su na odeljenju subotičke onkologije svi bili pažljivi i puni razumevanja, kao i njena doktorica,  dr Dragica Štrbac, žena puna saosećanja i potpuno posvećena pacijentima.

Kada si suočen sa ovakvom bolešću, razne crne misli motaju se po glavi. Ivana se tako često prisećala da je majka njene najbolje drugarice iz detinjstva umrla od raka.

- Bila sam tada jako tužna i saosećala sa tom devojčicom. Zbog tog iskustva, meni je rak bio sinonim za smrt. Medjutim, kada sam se ja našla u toj situaciji, smrt mi nekako nije bila opcija. Naravno da sam pomislila kako ću umreti i u kakvoj situaciji bi tada bio moj sin... Milion pitanja mi je prolazilo kroz glavu, a nijedan odgovor. Plašila sam se, naravno, ali taj instinkt za borbu, za preživljavanjem, je odradio mnogo toga u mojoj glavi. Imala sam podršku porodice, ali niko ne može to da razume, kroz šta zaista prolazite, osim osoba sa sličnim ili istim iskustvom. Tako sam na lečenju bila bliska sa par devojaka sa istim problemom, više nego sa bilo kim iz mog okruženja, jer su me one razumele - ističe Ivana.

Kao i mnoge žene sa ovom dijagnozom, Ivanin život se okrenuo u drugom smeru. Ipak Ivanina je odluka da se bori svom snagom, jer osim za sebe čini to za sve one koji su bili i ostali deo njegovog života, a posebno za svog sina.

- Iskreno, u to vreme sam ostala bez nekih prijatelja, ali sam neke nove dobila, kao dar sa neba! Shvatila dam da niko nije dužan da nosi taj teret sa vama. Beskrajno sam zahvalna mojim prijateljima koji su mi tada bili podrška, oni znaju sve do detalja i mnogo su mi pomogli - zaključuje naša hrabra sugrađanka - Išla sam jednom nedeljno kod psihologa i to mi je mnogo pomoglo. Promenila sam se, ali iskreno, još mnogo moram da radim na tome i sama sebe izlečim.

Trka / šetnja za zdravlje u organizaciji Udruženja "Jedna uz drugu"

Ivana smatra da smo sami odgovorni za svoje bolesti, zanemarajući neka iskustva i način života.

- Promena ishrane je dobra stvar, ali ne i dovoljna za izlečenje. Najlakše je promeniti namirnica na tanjiru, ali štetne „namirnice“ koje pune našu glavu je teže izbaciti. Jako je važno probuditi svest zašto smo se razboleli, a nakon toga sledi dug put da se to prihvati i promeni. Ja još uvek nisam uspela da se izborim sa svim tim "đavolima", ali svakako radim na tome. Mislim da sam dobila novu šansu, neku opomenu da loše zamenim dobrim - optimistična je Ivana. - Želim da svako u sličnoj situaciji prihvati bolest kao put ka novom i uzme život u svoje ruke. Jedino tako se može ozdraviti. Svako treba da sluša svoj unutrašnji glas i intuiciju, prvenstveno o načinu lečenja, jer danas ima milion varijanti, mnogo informacija, alternative... Zvanična mdicina bio moj izbor od početka - oni su dali sve od sebe, sada je red na mene!“ – poručuje nam hrabrica Ivana, koja je posle svega, uspela da okrene novi list u životu i živi punim plućima!

Razgovor je obavljen u saradnji sa subotičkim Udruženjem za podršku obolelim i lečenim ženama od karcinoma dojke, "Jedna uz drugu", a u sklopu serijala životnih priča naših sugrađanki koje su podelile sa nama svoje iskustvo i životnu borbu sa ovom zloćudnom bolešću.