Prof. dr Josip Ivanović, dobitnik priznanja „Pro urbe“

Prof. dr Josip Ivanović, dekan Učiteljskog fakulteta na mađarskom jeziku, je  svoj život posvetio obrazovanju  - najpre se kao pedagog i profesor bavio obrazovanjem đaka, a potom stvaranjem odgovornog i savremenog učiteljskog kadra. Njegova nastojanja da učiteljsku profesiju vrati na mesto koje joj pripada prepoznata su i od strane grada u kome živi i radi, te je on jedan od laureata priznanja „Pro urbe“.

- Verujte, za mene je najveća nagrada kada sretnem bivše učenike koji su se zbog mene odlučili za profesorski poziv, kada uđeš u dušu mladih ljudi i vidiš da su postali dobri ljudi. Uostalom, na svakom rastanku generacije govorim studentima da ne tražim od njih da stvaraju čuda, već da postanu dobri ljudi – kaže prof.dr Josip Ivanović. – Sa druge strane, svakoj novoj generaciji na početku kažem da ako u se opredelili da budu učitelji onda to neće biti samo u učionici, nego uvek I svojim ponašanjem uvek moraju da budu primer svojim đacima. Znate kako kažu latinske poslovice „Koga bogovi mrze, učine ga pedagogom“ i „Niko ne može da bude pedagog ako nije dobar čovek“. Onda znate koliko je ovo ozbiljan posao i koliko je teško raditi sa decom, koja inuitivno osećaju i vraćaju nam ono što im dajemo.

U svom radu profesor Ivanović je prošao sve stepene obrazovnog sistema, sem predškolskog. Zbog toga vrlo dobro zna koliko su za ceo sistem značajni učitelji i vaspitači i koliko je važno ulaganje u obrazovni sistem.

-Primera radi, kada smo napravili master program za vaspitače naišli smo na mnogo kritika i otpora, jer su mnogi mislili šta će vaspitačima master. Ali ja kao pedagog smatram, a to je u psihologiji i utvrđeno, da prvih nekoliko godina života deteta određuje njegovu budućnost i zato je važno da vaspitač pruži detetu da iskaže sve svoje potencijale. Tako stvorite podlogu da od njega napravite dobrog čoveka – objašnjava profesor Ivanović.

Vremena se menjaju, što je normalno, kao I to da današnja deca nemaju ista interesovanja kao njihovi roditelji.  Zato je važno da i obrazovni sistem prati te promene, ali u praksi to nije uvek tako.

- Jedna od osobina obrazovnog sistema je njegova inertnost i teško je podložan promenama tako da to bude vidljivo. Može da se štedi na njemu, on se neće srušiti, već tako može da funkcioniše nekoliko godina. Ali, za desetak godina ćete tek primetiti da ste dobili jednu mladu generaciju kojoj mnogo toga nedostaje – od vaspitnog do obrazovnog dela i mogućnosti za stručno usavršavanja. Nebriga za obrazovni sistem dođe na naplatu kasnije – poručuje profesor. – Ovo je ružno što ću reći, ali je najbliže istini, većina prosvetnih radnika se vodi time da „ne mogu mene toliko slabo da plate, koliko ja mogu malo da radim“. A kada se ta logika uvuče negde onda je to katastrofa. Jedna od osnovnih mera motivacije je lični dohodak ali i opšti položaj i status prosvetnih radnika u društvu. Došli smo u fazu u kojoj je jako teško učiniti dve ili tri mere, koje će nešto promeniti. Ali od nečega se mora početi. Reforme u obrazovanju su permanentna potreba. Stalno se nauka razvija i imamo nova naučna saznanja, zato je nužno da stalno menjamo obrazovni sadržaj i način na koji ga nudimo...