Propaganda u medijima: "U svakom ratu, istina je prva žrtva"

"Najvažnije je kreirati sliku sebe kao žrtve i sliku o svom sopstvenom narodu i zajednici kao ugroženoj. Da bi to uradio moraš imati jasno definisanog neprijatelja. Da bi neprijatelj izgledao što strašniji koristi se određena terminologija koja je zastrašujuća, eksplicitna i obiluje jezikom mržnje. Tada se koristi simplifikacija, odnosno pojednostavljuju se stvari kako bi ih svi mogli razumeti i osetiti jezu od tog neprijatelja" ispričao je na Davor Marko na predavanju "Kako se kalio rat? Uloga medija u konstruisanju i prikazivanju ratova u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini" održanom 14. aprila u Modernoj Galeriji Likovni susret.

Zadobivanje podrške  javnosti jednako je važno kao i pripremanje vojske za rat, jer je moral važniji od fizičke snage, a propaganda važnija od oružja. Barem je tako još 1832. godine zapazio pruski general Carl von Clautewitz.

Kada se sa državom raspada i njena ideologija, kao što je to bio slučaj u državama bivše Jugoslavije, jedna u najvažnijih stvari jeste kreiranje nove, nacionalne, mitovima i simbolima iz prošlosti podržane ideologije. Za tako nešto poželjno je stvoriti osećaj nepravednosti, u kojoj smo 'mi' žrtva, a 'oni' ili 'drugi' su zločinci.

Režimski mediji

"U Hrvatskoj smo imali linčovanje javnih osoba poput Mire Furlan u članku "Težak život lake žene" objavljenom u sedmičniku Globus. Bili su i novinari koji su su vrlo jasno pokazivali svoju spremnost za medijski rat.  Tome svedoče i izjave sa početka 90-ih,  Dunje Ujević sa HRT-a: “Spremna sam lagati za Hrvatsku”,  i Marinka Božića iz Slobodnog Tjednika „Ja sam za Hrvatsku spreman biti razapet kao Isus na križu“ .  U BiH postojali su mediji koji su želeli održati ideju o građanskoj BiH , kao što su JUTEL i Oslobođenje, odnosno TV Sarajevo na samom početku rata, no kasnije je i treća zaraćena strana, muslimanskam, formirala svoje medija za 'borbu rečima' propagandom, poput Ljiljana, Zmaja od Bosna i Bošnjaka,“ nastavlja Marko.

U Srbiji gde, nije bilo rata, propaganda je bila izrazito snažna, često ratnohuškačka i moralo se ubediti građane da je rat opravdan, ispravan i da su Srbi jedine žrtve. RTS je ostao zapamćen kao primjer, par excellance, režimskog propagandnog medija. Uz rame RTS-u bili su dnevni list „Politika“ kao i „Večernje novosti“, dok je režim tolerisao komercijalne medije koji su ljude uljuljkivali u bezbrižnosti nudeći im „lagane“ sadržaje poput turbo-folka i raznih serija.

Lavovi koji jedu 'nejač'

"Primeri sa RTS-a, sa bacanjem dece lavovima u opkoljenom Sarajevu, zaklanom decom u Vukovaru, to su stvari koje zastrašuju, pogotovo kad ih publika ne vidi. Niko nije video lavove koji su 'pojeli srpsku nejač', niko nije pronašao leševe te dece, a ljudi i dan danas o tome pričaju. Potom je potrebno te priče stalno  ponavljati. I ono što je najznačajnije, ukoliko je prva vest dovoljno zastrašujuća, niti jedan demanti ne može da izbriše onaj prvobitni učinak koji ta objava ima. To je primer i sa vukovarskim bebama. Novinar Reutersa je objavio vijest da je u Vukovaru pronađeno 40 leševa beba. Mediji iz Srbije su to preneli, novinari RTS-a  su na terenu tražili te bebe ili njihove grobnice.  Ipak toga nije bilo.  Izvinjenje RTS-a dolazi nakon nekoliko dana potrage za bebama i kolektivnog ludila, a to nema isti efekat kao prvobitna vest" zaključio je Marko.

Uz stvaranje patriotskih frontova u medijima pod kontrolom režima, nezavisni i opozicioni mediji nastojali su biti kontrateža.  "U Srbiji su to bili Radio B92, Radio Indeks, Studio B, ANEM,  u Hrvatkoj su najpoznatiji Feral Tribune, Danas, ali i Novi list, dok su u BiH to bili Dani, Slobodna Bosna, Radio Zid, i naravno – ratno Oslobođenje" rekao je Marko.

Različite istine u koje verujemo

I na samom predavanju je bilo jasno da ne postoje iste verzije istine o događajima 90-ih. Reagovanja publike su pokazala da je naše društvo veoma podijeljeno u razumijevanju ratova 90-ih. "Mislim da ne postoji jedna istina. Možda kao ideal kojem se teži, ali ne postoji jedna jedina istina koju bi svi prihvatili. Ako zanemarimo ideologije, vrednosne sudove, mi se uostalom razlikujemo i kao pojedinci. Zbog toga je nemoguće jednu istinu izdefinisati ali je važno doći do konsenzualne istine. To je kad se ljudi dogovaraju oko nekih činjenica oko kojih se mogu dogovoriti. Tako su bliže nečemu što se može zvati zajednička istina" zaključio je Marko.

Davor Marko je rođen 1980. u Osijeku, a odrastao je u Subotici, Beogradu i Sarajevu.  Trenutno je doktorski  kandidat na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, na programu iz medija i kulture.