Rade Šerbedžija: Subotica je moj najvažniji grad

Jedan od najostvarenijih živih glumaca sa ovih prostora u svetu vratio se sinoć i u Suboticu, grad koji ga je umnogome odredio, i lično i profesionalno, i održao koncert sa grupom “Zapadni kolodvor” na sceni “Jadran” Narodnog pozorišta. U intervjuu za Festivalske novine, koji je vođen elektronskim putem tik uoči njegovog dolaska na Festival, Šerbedžija na pitanje - hoće li tokom koncerta biti i poezije, po kojoj je toliko poznat i voljen, odgovara:

– Pa ja i pevam da bih mogao da govorim poeziju i naravno pevam i da mi prođe vreme, kako bi rekao veliki Arsen Dedić.

U jugoslovenskoj kinematografiji značajan trag ostavila je vaša saradnja za rediteljem Živojinom Pavlovićem. Šta vam je Pavlović dao što možda nisu drugi filmski reditelji?

Sa Pavlovićem sam snimio glavne uloge u četiri njegova filma (Crveno klasjE, Hajka, Zadah tela i DEZERTER, prim. aut.) i glavnu ulogu u TV seriji PESMA. Obožavao sam i njega i njegove filmove i potpuno pripadam toj filmskoj estetici. Čak sam i glavnu ulogu u PRE KIŠE dobio zato što je Milčo Mančevski veliki poštovalac filmova Živojina Pavlovića u kojima sam igrao.

Fotografija sa koncerta (kompletan fotoalbum je u nastavku)

Obeležio vas je film PRE KIŠE. I vi ste njega obeležili. Koja je bila formula njegovog uspeha (“Zlatni lav”, nominacija za Oskara…)? Je li to možda prepoznavanje i razumevanje balkanskog problema i komplikovanih odnosa na ovim našim prostorima koji su bili univerzalno shvaćeni širom sveta?

Za uspeh filma PRE KIŠE, pre svega, zaslužan je Milčo Mančevski, reditelj posebnog talenta. Jednostavno, taj film su zavoleli filmski radnici celog sveta. A ja sam imao nekoliko dobrih krupnjaka i čini se dosta pristojno odigrao tu ulogu. Poklopilo se sve skupa. Taj nemogući rat u našoj bivšoj zemlji i te naše energije… Možda sam ja tek tada postao pravi filmski glumac a do tada bio samo talentovan kao i mnogi drugi. Jednoga dana filmska kamera odabere nečije lice koje zavoli na poseban način. Tako se valjda i moje lice utisnulo čvršće u celuloidnu traku, poput lica Bekima Fehmiua, Pavla Vuisića, Sonje Savić, Dragana Nikolića i Milene Dravić.

Fotografija sa konferencije za novinare (kompletan fotoalbum je u nastavku)

PRE KIŠE vam je otvorio vrata Evrope i Holivuda. Koji film iz uspešne inostrane karijere i saradnju sa kojim rediteljem posebno pamtite?

U svetu sam snimio dosta velikih i značajnih projekata. Bio sam u velikim filmovima i radio sa najpoznatijim svetskim rediteljima i glumcima: ŠIROM ZATVORENIH OČIJU, NEMOGUĆA MISIJA 2, Taken 2, SNEČ, SVETAC, Downtown Abbey, Fugitive Peaces, PRAŠKI DUET, Sauth Pacific, Love life, Broken English… A ako me pitate koji je to film koji mi je poseban i značajan, odabrao bih naravno saradnju sa Stenlijem Kjubriom, zatim film PRIMIRJE, velikog italijanskog reditelja Frančeska Rozija, u kojem sam uživao da budem partner genijalnom Džonu Torturu i naravno film PRE KIŠE koji me je upisao na filmsku mapu svetskog filma.

Fotografija sa dodele nagrade "Aleksandar Lifka" (kompletan fotoalbum je u nastavku)

Vraćate se u Suboticu, grad koje vam je vrlo važan. Šta vam je Subotica pružila nekad, kao glumcu, u umetničkom smislu?

Subotica je, zahvaljujući Ljubiši Ristiću i našem teatru KPGT, bila glavni grad bivše države u pozorišnom svetu. Tamo smo kreirali visoku pozorišnu estetiku ali i neku specijalnu društvenu klimu po kojoj su se odgajale generacije mladih ljudi u Jugoslaviji. Nije suvišno ako kažem da smo, u neku ruku, bili i važan politički faktor u zemlji, naravno kao neka vrsta važne i korisne opozicije tadašnjoj komunističkoj vlasti. Moglo bi se čak reći da smo ponekad predstavama i filozofskim pogledima bili mnogo tačniji sledbenici marksizma, tumačeći ga na naš, rokenrol način. Ljubiša Ristić je tada bio uistinu jedan od najvažnijih intelektualaca savremene levice u svetu. U KPGT-u sam bio više zadužen za samu umetnost i nisam se baš mnogo petljao u ideološke poruke. Uživao sam u tom teatru i mislim da sam družeći se sa svim tim mladim umetnicima iz svih krajeva Jugoslavije, glumeći zajedno sa njima na svim jezicima od srpsko-hrvatskog do mađarskog i makedonskog, toliko mnogo učio i na neki način sazrevao kao umetnik. Bilo je to za sve nas, i umetnike i gledaoce, zlatno doba u kojem smo svi na svoj način imali šansu da izgradimo jedno sretno i ponosno društvo. Nažalost, nismo uspeli…

Subotica je moj najvažniji grad. Tu sam upoznao moju suprugu Lenku koja mi je postala smisao života.