Radost i zabrinutost glumaca pred povratak u pozorište

Usled epidemije korona virusa, glumci Narodnog pozorišta u Subotici nisu izašli na scenu "Jadran" čak šest meseci, a kako i sami priznaju, to je najduži periodu u njihovim dugogodišnjim karijerama da nisu kročili na "daske koje život znače".

- Mislim da mi se od Akademije pa do danas nije desilo da imam ovako dugu pauzu u karijeri, a završio sam je pre 20 godina - priča Vladimir Grbić,  glumac Drame na srpskom jeziku. - Poslednji put sam izašao na pozornicu 6. marta, to je bila predstava "Ukroćena goropad", a poslednje reči koje sam izgovorio na sceni bile su 'Sad je kraj'. Posle sam razmišljao kako bi još simboličnije bilo da je kraj bio "Sakati Bili", koji se završava kašljanjem.

- Moja poslednja predstava je upravo bila "Sakati Bili", takođe početkom marta - kaže kroz smeh njegova koleginica Sanja Moravčić, glumica Drame na srpskom jeziku. - Tada smo pripremali i premijeru "Ko se boji Virdžinije Vulf", koja je neposredno pred uvođenje vanrednog stanja otkazana. Kako preko leta inače imamo pauzu u pozorištu, te mesece ne računam kao period u kojem nisam radila, ali da, nije mi se desilo da ovako dugo ne igram, jer sam radila čak i za vreme bombardovanja u pozorištu u Beogradu.

Ipak, čini se da je prinudnom "odmoru" došao kraj, budući da su od ove sedmice dozvoljena kulturna dešavanja uz poštovanje epidemioloških mera, pa će se glumci već sledeće nedelje vratiti probama, dok se početak sezone očekuje krajem septembra. Iako priznaju da im je pozorište nedostajalo, da jedva čekaju da se vrate poslu i da se raduju ponovnom susretu sa kolegama, gotovo podjednako su zabrinuti, jer osim što ne znaju kako će se rad odvijati, ističu da gluma nije profesija koja podleže restriktivnim merama.

- Radujem se činjenici da ćemo raditi, ali ove okolnosti nameću drugačija pravila igre i ne znam kako ćemo ih ispoštovati - nastavlja Grbić. - Koliko se radujem prvoj probi, toliko sam i nervozan, jer ćemo već u prvoj predstavi Sanja i ja imati nekoliko scena u kojima smo vrlo bliski i sama činjenica da naša deca idu u vrtić, gde svašta može da se pokupi, već otežava stvari. Takođe, imamo predstave u kojima koristimo razne tanjire, čaše, flaše i posle izvesnog vremena ni sam ne znam koju sam uzeo. Tako je recimo u "Glasinama" i stvarno je nemoguće ne doći u neku vrstu rizika, jer je ovaj posao takav i drugačije ne može da se radi.

- Onog trenutka kada izađeš na scenu, više ne može da razmišljaš o tome, naprosto te uloga obavezuje da misliš o tekstu, o odnosu na sceni i ne možeš da se baviš time šta si pipnuo i iz koje čaše si pio - nadovezala se Moravčić. - Sve je i dalje neizvesno, uprkos tome što treba da počnemo da radimo. Mora da se glumi kao da korone nema, jer drugačije ni ne može. Ne možemo da čitamo tekst i da glumimo sa maskom ili da držimo distancu, jer ako ćemo poštovati osnovne postulate pozorišta, ne možemo da se pridržavamo epidemioloških mera koje su na snazi.

Osim drugačijeg načina rada, glumace očekuje i drugačija publika, jer iako će pozorišne sale ponovo ugostiti gledaoce, za njih će takođe važiti propisane epidemiološke mere. Tako se očekuje da će sale biti poluprazne zbog održavanja distance između gledalaca, da nose zaštitne maske sve vreme trajanja komada, kao i da im se na ulazu u pozorište meri temperatura i dezinfikuju ruke, što može da dovede ne samo do promene raspoloženja publike, već i samih glumaca, ali i da utiče na izvođenje pojedinih predstava.

- Pitanje je koliko zaista možete da zaštitite publiku, jer oni koji redovno dolaze na naše predstave, znaju da mi često volimo da ulazimo u publiku, da ih izvodimo na scenu i imamo neposredni kontakt sa njima, što sada neće biti moguće i onda se postavlja pitanje šta će biti sa predstavama kao što je "Ukroćena goropad" ili šta bi bilo da izvodimo "Sabrana dela Viljema Šekspira" - objašnjava Grbić. - Takođe, vrlo je teško igrati komediju pred polupraznom salom. Kada se igra drama, ljudi ćute i gledaju, a možda ni ne prate, već razmišljaju o nečemu trećem, ali ti imaš koncentraciju jer ne očekuješ da neko aplaudira ili da se smeje, dok u komediji uvek očekuješ reakciju. To je problem, a ljudi najbolje reaguju u masi i zato je za komediju neophodna puna sala.

- Upravo tako - saglasna je Moravčić. - Recimo, imamo zaista uspešnu predstavu "Dva u jedan", koju publika voli i sigurno dolazi po deseti put da je gleda, jer nismo ni izgovorili neke rečenice, a oni se smeju unapred. To je nešto što ti daje vetar u leđa i ti uživaš na sceni, jer postoji povratna reakcija. Verujem da će se i sada naša verna publika grabiti za svako slobodno mesto, ali to će sigurno biti novo iskustvo, biti publika. Mislim da ću morati da dođem na jednu predstavu u kojoj ne igram, samo da vidim kako je biti sa te strane, ali mislim da će njihove reakcije nadomestiti aplauz, da će on nadjačati svaki smeh koji se možda neće čuti ili će izostati zbog maske.

Svi izazovi sa kojima se glumci budu suočavali u pozorištu, sada će u velikoj meri uticati i na njihov život van pozorišta, što, kako ističu, do sada nije bio slučaj.

- Drugi ljudi koji rade u javnom ili privatnom sektoru, nisu u obavezi da se ljube, grle, plešu i budu u bliskom kontaktu sa svojim kolegama, a nama je to profesija - ističe Moravčić. - Ono što otežava našu situaciju je lična odgovornost prema ljudima sa kojima živimo, jer postoji briga svih nas koji u porodici imamo starije i bolesne, da se sačuvamo radi njih, a to će biti zaista teško. Jedino što nam ostaje je svest svih zaposlenih u pozorištu, da se čuvamo i da reagujemo na prve simptome. Ne bih volela da živim u konstantnoj brizi i potpunoj sluđenosti, volela bih da se radujem povratku na posao i da se nadam najboljem, ali je fakat rizično. Mi radimo u grupi i kad krene promena temperature, dođe zima, jedan kine, pa se svi razbolimo, ali smo uvek nastavljali dalje, jer smo znali da je to prehlada i da treba da odležimo dva-tri dana. To će sada biti otežavajuća okolnost, jer kako ćeš da razlikuješ da li je prehlada, gripa ili korona.

- Problem je i što korona ne udara samo na pluća, već i na mozak - dodaje Grbić. - Više ne možeš da se razboliš i da živiš normalno, nego je to sada fizički i mentalni napor. Nebrojeno puta sam odigrao predstavu pod temperaturom, ni sam ne znam koliko njih sam izneo na panadolu, dan pred premijeru "Sakatog Bilija" sam išao na injekciju koliko mi je bilo loše, samo da bih odigrao predstavu. Sada to više neće biti moguće, to će da se otkazuju probe, predstave, gostovanja i festivali ako nekoga grebe grlo ili dobije temperaturu, jer dovoljno je da se jedan razboli i to je teret celog pozorišta. Onda to počinje da utiče i na tvoj privatan život, jer sad kad odigram predstavu, postoje vrlo bliski članovi porodice koje nisam siguran da li ću smeti da viđam u naredne dve nedelje, što do sada nije bio slučaj. O tome nikada nismo ni razmišljali, niti smo morali da brinemo.

Bez obzira na sve poteškoće, nerešena pitanja, neizvesnost i strah, naši sagovornici se slažu da pozorište treba da radi i nadaju se da više neće biti prinudnih prekida.

- Moram da priznam da mi je prvih nekoliko dana obustave rada prijalo, jer sam pre toga mnogo radio, možda sam se i preoteretio, ali su onda dani počeli da mi liče jedni na druge, počelo mi je da nedostaje pozorište i ceo period od marta do danas, imao sam ukupno tri snimajuća dana kada sam se konačno podsetio šta je moja profesija. Ipak, drago mi je što sam ovaj period iskoristio da budem tu za svoju decu, što je starija ćerka naučila da vozi bicikl, igra "Uno", piše i čita, i što smo zajedno proslavili prvi rođendan mlađe ćerke u ovim nezgodnim vremenima - zaključuje Grbić.

- Pozorište treba i mora da radi, i zaista me je mnogo ljudi pitalo kad će već predstave, što dovoljno govori koliko publici i nama fali da se vratimo na scenu. Samo se nadam da nas više ništa neće preseći na taj način na koji nas je preseklo u martu, jer smo ovaj period nekako pregurali i mislim da bi se neka nova otežavajuća okolnost ili zatvaranje u sred zime nepovoljno odrazila na naše mentalno zdravlje - poručuje Moravčić.