Razgovarali smo sa Čvarkovim, Boškićem i Torbicom pred nastup na Letnjoj pozornici

Junaci serijala, koji je svojom popularnošću odavno prešao granice naše zemlje, za naš sajt govore o predstavi, planovima, subotičkoj publici, državnoj službi...

Ponovo ste pred subotičkom publikom, sa kakvim očekivanjima i uspomenama dolazite?

Boškić: Nikada nismo bili na ovako lepoj sceni, ovo je prva letnja predstava i drago nam je što je baš na Paliću. Nešto nas ton zeza ali nadamo se da će biti sve u redu do kraja. I prošli put smo ovde imali problema sa tonom i ne bi voleli da i sada tako bude.

Čvarkov: Prošli put nismo znali kako će biti, jedva se čulo.

Boškić: Ma ispalo je užasno loše i od tada smo stalno razmišljali kada ćemo da se vratimo, osećali smo se dužni svim ljudima koji su došli zbog nas i eto, da iskoristimo priliku da im kažemo da je nama bilo ubedljivo najteže.

S obzirom koliko često spominjete Suboticu, da li se osećate kao na svom terenu?

Boškić: Mi smo ovde poludomaći. Subotička publika je fenomenalna.

Torbica: Okupali smo se u Palićkom jezeru.

Boškić: Zato će biti dosta češanja na predstavi.

Torbica: Što bi mi rekla žena iz Bunjevačkih novina, do tada niko 25 godina van dnevnika nije spomenuo Bunjevce.

Jel Čvarkov obišao čuveni Bermudski trougao?

Čvarkov: Jeste, zato nam je i loše. U „Abrahamu“ sam morao da probam goveđe obrazine, na 40 stepeni, ako se ne šlogiram dobro je. Znam da Majo još radi, ali mogu zamisliti kakva je tek vrućina u gradu.

S obzirom da niste profesionalni glumci, koliko se držite scenarija?

Boškić: Pa uglavnom se držimo, inače bi se za tili čas izgubili.

Čvarkov: Moram da napomenem da predstava traje sat i 25 minuta, a kada je mi izvedemo onda je dva sata. Krajnji amaterizam.

Boškić: Malo se opustimo pa se to malo oduži, nekih 40 minuta.

Šta vam je teže scena ili snimanje u studiju?

Čvarkov: Nešto mi je postalo teško da snimam, ovo mi dođe lakše i zanimljivije. Nekad stvarno bude predstava tokom kojih se ukočimo od smeha, i mi i publika. Na snimanju bude i publika, rasveta, ton, oko 50ak ljudi. Često snimamo, nekada moramo da se prilagođavamo drugim emisijama, pa nekada bude baš intenzivno.

Torbica: Snimanje dosta zavisi od nervoze i drugih ljudi.

Kako publika u drugim krajevima reaguje na predstavu?

Čvarkov: Iznenađujuće je jako dobro prihvaćena. U Nišu smo bili dva puta, u Čačku isto toliko, u Užicu je takođe bilo krcato. Prokrstarili smo celu zemlju, a bili smo i napolju, Londonu, Cirihu, Beču... Mislio sam da je to lokalna priča, malo šira vojvođansko-bačvanska, ali se ispostavilo da svako nađe neku zanimljivu nit koja mu odgovara. Ne verujem da baš neko iz Užica zna šta znači kad kažem „koliko ih je došlo iz Lemeša i Tavankuta“, ali svi jednako uživaju.

Torbica: Zanimljivo je ko se uplete u te priče, vrlo brzo sve prihvati. Puno naših ljudi je napolju i oni dolaze da nas gledaju, i to od baba i deda do srednjoškolaca.

Imate li utisak da se gledaoci poistovećuju sa vama?

Torbica: Da i u tome je problem. (smeh)

Boškić: Svi su manje ili više povezani sa državnim poslom, to je ono što nas okružuje. Ljudi ili ga imaju, ili ga žele, na ovaj ili onaj način.

Torbica: To su mali činovnici koje ljudi prepoznaju, svako ima nekog u svom okruženju, a ta tema se kod nas nije puno obrađivala.

Čvarkov: Mada naša tema nije preduzeće, naše teme su više ili manje aktuelne, šta god mislimo da može biti zanimljivo.

Torbica: Nekada se baš umorimo od tih dnevno političkih i društvenih dešavanja i odemo u neku nebulozu, da odmorimo malo.

Koliko ste privatno slični likovima koje tumačite?

Torbica: Možda u tragovima. Ima tu nekih karakternih crta i dobro ih koristimo u likovima.

Čvarkov: Zato nekada ni ne glumimo.

Da li ste očekivali toliki uspeh serijala?

Torbica: Još od „Noćne smene“ smo počeli da peckamo nešto što mislimo da treba. Nismo imali neku društvenu misiju, hteli smo samo da bude smešno, a sve ostalo je u drugom planu. Bez neke velike filozofije.

Čvarkov: Mi smo komedija sami po sebi, zato nije teško ovo raditi.

Čvarkov i Boškić su taze oženjeni, kako im teku prvi bračni dani?

Boškić: Tako se završio serijal, a sada dolazimo do raspleta...

Čvarkov: Počinjemo da radimo novu sezonu, sa snimanjem krećemo krajem avgusta, a emitovanje počinje 1.oktobra. Nećemo ništa da otkrivamo, ali biće zanimljivo.

Torbica: Biće neočekivano.

Boškić: Sad treba da vidimo da li smo u nekim novim odnosima ili nismo. Treba ih ponovo vratiti u kancelariju, ali trebalo bi da se promene, ko li je posle ženidbe ostao isti?

Čvarkov: Moramo raščivijati te međusobne odnose, do kraja doterati to što je bilo.

Torbica: Žene idu sa predubeđenjem da će promeniti čoveka u braku, ali ne ide to baš tako lako.

Planirate li „tradicionalni“ specijal?

Čvarkov: Naravno. Planiramo da ga snimamo u Majdanpeku, toliko smo ga spominjali da moramo da odemo tamo u Žikino dvorište. Imam nekoliko lepih mesta u okolini, jezero, Rajkova pećina... Uglavnom zlato, prosejavanje zlata, reka Peka, mafija, vlaška magija i sve to u pet epizoda.

Torbica: Ovo je ekskluziva, još nikome nismo rekli. Čak ni RTV Vojvodine.

Uskoro će i 1000. epizoda, kakvu poslasticu nam pripremate?

Čvarkov: Ona pada na Novu godinu, tako smo namestili početak ove sezone. Prošle godine su nas za Novu godinu tako lepo dočekali na salašu „Zvonko Bogdan“, da je to bilo neverovatno. Pojeo sam tako lep potaž od bundeve, u životu nisam bolji jeo.

Torbica: Još nismo sve smislili, ali obećavamo da će biti nešto specijalno.

Počeli ste da radite emisiju „Pravi fudbal“, šta nam ona donosi?

Čvarkov: Odemo na utakmicu šeste lige pa je snimimo sa sedam kamera i dronom, celo selo dođe na snimanje i to je prava divota. Eto na primer, Lovćenac i Feketić, selo do sela, oba crnogorska, a nikada igrač nije prešao iz jednog u drugi klub. Tamo kad je derbi, onda je to na nož. Subotička „Bačka“ iz 1901. je među najstarijim evropskim klubovima, mnogi to ne znaju. Imamo puno zanimljivih stvari koje se trudimo da isprpmovišemo, o kojima se ne priča u poplavi ovih negatinih dešavanja.

Torbica: Generalno, budalaština. Pa malo da osvežimo program.