Rođendan Danila Kiša - Da li se Subotica odužila velikanu?

Iako je Danilo Kiš ceo svoj životni i radni vek Suboticu nosio u srcu i sećanje na nju utkao u neprolazna dela, u njegovom rodnom gradu još uvek ne postoji ulica ili trg koji nosi njegovo ime, čak ni spomen tabla na mestu gde se nalazila kuća u kojoj je rođen.

„U tom su se gradu (Subotici), dakle, zbile dve krucijalne činjenice moga života što ih je udesio Bog ili Slučaj: tu su se susreli moj otac Eduard Kiš, viši inspektor državnih železnica i pisac Jugoslovenskog reda vožnje železničkog, autobuskog, brodskog i avionskog saobraćaja i moja majka Milica Dragićević, crnogorska lepotica, prvi put daleko od svog rodnog Cetinja, u poseti kod svoje sestre. Susret redak, možda jedinstven u ono vreme”, zapisao je Kiš u „Skladištu“.

O svom rodnom gradu u intervjuu datom švedskom kritičaru Gabiju Glahmanu 1986. godine ovako je govorio velikan srpske literature: „No taj grad, što se na srpskom zove Subotica, a na mađarskom Szabatka, sa tim predznakom, sa tom determinantom „na jugoslovensko-mađarskoj granici“ tu je, dakle, u prvom redu da svedoči o toj dvostrukosti, o tom ambigvinitetu jezika, porekla, istorije i kulture, kao i o tome da u sudbini pisca ništa nije slučajno, pa ni slučajnost mesta njegovog rođenja...“

Poštanska marka s likom Danila Kiša, deo serije pod imenom „Velikani srpske književnosti“ (Srbijamarka, PTT Srbija, 2010.)

U Subotici je živeo samo nekoliko godina. Početkom rata, seli se u Novi Sad, a kada mu je otac odveden u Aušvic, sa majkom i sestrom odlazi na Cetinje. Filozofski fakultet u Beogradu upisuje 1954. godine i završava ga četiri godine kasnije, kao prvi student koji je diplomirao na katedri za opštu književnost. „Psalam 44“, „Mansarda“, „Bašta i pepeo“,„Rani jadi“, „Peščanik“ (za koji je dobi NIN-ovu nagradu, koju je vratio), „Grobnica za Borisa Davidoviča“, „Čas anatomije“, „Homo poeticus“, samo su neka od dela iz bogatog književnog opusa. Laureat je brojnih domaćih i međunarodnih priznanja. Krajem sedamdesetih godina minulog veka odlazi u Pariz, gde je i umro 1989. godine. Sahranjen je u Aleji velikana u Beogradu.

U Kišovoj rodnoj Subotici uspomenu na njega čuvaju bista, knjižara i Fondacija za omladinsku kulturu i stvaralaštvo. Dok ulice u Novom Sadu, Beogradu, Podgorici, Vršcu nose njegovo ime, u Subotici još uvek ne postoji ni ulica, ni trg čoveka koji je itekako zadužio ovaj grad.