Sandra Svorcan: Zaljubljena sam u novi život!

Borba koju je Sandra prošla nije bila nimalo laka, ni ravnopravna. Sa jedne strane bili su Sandra i njena porodica, a sa druge kardiomiopatija, teška, urođena bolest srca, za koji je jedini lek bila transplatacija, koja je koštala čak 120.000 evra.

I ovoga puta, David je pobedio Golijata. Zahvaljujući angažovanju njene porodice i pomoći ljudi iz cele Srbije i iz okolnih država, za nešto više od dva meseca skupljen je novac i Sandra je u martu prošle godine bila na listi čekanja za transplataciju srca u poznatoj AKH klinici u Beču.

- Pored mojih roditelja i sestre koji su stalno bili uz mene, podršku su mi na razne načine pružali ljudi iz svih krajeva naše zemlje. Organizovali su humanitarne koncerte, turnire u raznim sportovima, sami uplaćivali novac za operaciju, koliko god je ko imao, slali poruke da izdržim, da ne posustajem i ostanem jaka do kraja. U tim trenucima, to mi je jako značilo i hvala svima na tome – u dahu priča mlada Subotičanka, Sandra Svorcan.

Kada je u krajem marta stavljena na listu čekanja, Sandra je otišla u Beč i svaki dan čekala da joj jave za operaciju. Sa njom su neprestano bili roditelji Rada i Brale.

- Promena boravka mi je prijala, ali mi je zdravlje bilo sve gore, sve sam teže disala, srce je radilo sa 17 odsto snage, voda se zadržavala u organizmu. Uz to sam često i psihički padala – seća se Sandra.

Onda je jedne večeri stigao poziv iz klinike da se spremi za bolnicu jer je stiglo srce koje odgovara njenom organizmu.

- Ni ne sećam se šta mi je sve prošlo kroz glavu, sve se odvijalo filmskom brzinom, tako da se nisam ni o čemu stigla da razmišljam. Za posla sata došla su ambulantna kola po mene, smestili su me na kliniku i u zoru, 28. juna, operisali. Bože, živa sam! To je bilo prvo što sam pomislila kada sam se probudila iz anestezije. Taj osećaj se jednostavno ne da rečima opisati – dodaje hrabra devojka.

Sandra posle transplantacije srca (fotografija iz bolnice)

Prvih deset dana oporavak je tekao u najboljem redu, srce se primilo i počelo da kuca, ali su se onda stvari počele komplikovati. Zbog ranijih srčanih problema i vode u organizmu pluća su se smanjila i napunila monodioksidom, nije mogla da diše, potom je prestala funkcija bubrega, usledile su brojne infekcije...

- Priključena na brojne aparate, u bolnici sam provela tačno 135 dana. U bolničkoj postelji provela sam i svoj 24. rođendan, koji nikada neću zaboraviti. Bilo je zaista strašno, psihički možda najteže, daleko od svih, a posete su bile retke – nastavlja Sandra.

Sve vreme uz Sandru je bila njena porodica, koja joj je ulivala snagu i sigurnost.

Sandra sa sestrom Nedom, koja joj je bila ogromna podrška u svim teškim trenucima

- Od kada smo počeli da skupljamo novac do momenta kada je izašla iz bolnice, nijednog trenutka nismo ni pomislili da nešto neće biti dobro. Videli smo kakav je borac, koliko snage u njoj ima i verovali smo da će pobediti, da će sve ružno biti iza nas – kaže Sandrina sestra Neda.

Posle oporavka od nešto više od četiri meseca, Sandra se u svoj dom vratila zdrava i puna života. Sa motom „Ono što te ne ubije, čini te jačim“, Sandra živi punim plućima, zrači pozitivnom energijom, želi da se zaposli, da putuje, da se zaljubi... Ožiljak ne skriva, sa ponosom ga nosi kao dokaz njene velike borbe i pobede.

Sandra je svoj novi životni moto istetovirala i na ruku

- Nekako drugačije gledam na život, uživam u svakom novom danu, u svakom trenutku sa porodicom i prijateljima. Redovno idem na kontrole, koje su sada sve ređe, imam terapiju lekovima, ali to je sve uobičajeno. Moram da treniram, da se bavim fizičkim aktivnostima, kako bi srce što više pumpalo. Sada mogu da živim kao svi moji vršnjaci – veselo će Sandra, dodajući koliki značaj ima potpisivanje donorskih kartica. - Nečija humanost meni je spasila život. Nikada nisam saznala čije je srce koje sada kuca u meni, a volela bih da znam kakve navike ima, da li je sličan meni. U svakom slučaju, kod nas se o transplataciji vrlo malo zna i svest o tome mora da se promeni, kaže Sandra.