Sanja Malagurski završila igračku karijeru, ali ostaje u odbojci

Proleće 2003. godine, belom bojom iscrtani tereni za mini-odbojku na trgu ispred Gradske kuće. Gomila dece, lopte lete na sve strane, vriska, graja, radost, smeh i suze... I u svoj toj galami meč za prvo mesto, devojčice se bore, među njima se visinom, ali, i igrom ističe Sanja Malagurski.

Sedamnaest godina kasnije, slična situacija. Istina, manje je dece, manje terena (zbog autelne epidemiološke situacije), ali je ista emocija na licima devojčica sa obe strane mreže. I među njima opet Sanja Malagurski, u drugačijoj ulozi - kao promoter takmičenja za decu, bogatija za niz utakmica, klubova, država, pa i kontinenata, bogatija zajedno veliko odbojkasko i životno iskustvo, ali i sa evropskim zlatom osvojenim 2011. godine.

- Za nas je ovaj turnir u najmanju ruku, bio kao učešće na olimpijskim igrama. Sećam se da su nam najveće protivnice bile „Simpsonke”, i da smo se sa njima sastajale u finalu - seća se Sanja Malagurski koja je sa nizom klupskih priznanja, a pre svega sa evropskim seniorskim zlatom najuspešnija subotička odbojkašica.

U razgovoru za „Nove Subotičke novine” otkriva da je o odbojci znala „taman toliko da misli samo o tome da se igra i uživa (mada sam već sa 12 godina bila poprilično takmičarski nastrojena), da pokaže šta zna, da iskoristi visinu i udari loptu što jače može. Da se druži, pomogne saigračicama".

- Odbojka je za mene bila ljubav. Najveća na svetu. Bila i ostala! Vrlo brzo sam pokazala daje to sport koji je totalno za mene, da imam lepu koordinaciju i smisao za loptu, talenat. I tako je sve krenulo. - objašnjava Sanja

Odbojkašku veštinu učila je prvo u Odbojkaškom klubu "Subotica". Seća se Sanja tih dana, trenera Radoslava Svirčeva, te da je delila teren sa starijim igračicama koje su joj pomogle da razvija veliki talenat.

-  Nale, Lela, Smiljo, Sanja, Brano, dugujem vam jedno veliko hvala!

Sanja Malagurski i Nataša Jančikin

Nekoliko godina kasnije talenat je potvrđen pozivom iz Slovenije. Tamo Sanja upoznaje život profesionalnog sportiste. Brzo je prerasla i Sloveniju, posle dve predivne godine, usledili su novi klubovi, države. Igrala je u Rumuniji, Srbiji, Italiji, Brazilu, Poljskoj, Turskoj, pa opet u Italiji.

- Ako bih morala da izdvojim, najlepša sezona u svakom smislu je definitivno bila u Brazilu i ona je podrazumevala sve. To je nacija koja živi za sport, za odbojku. Savršeno organizovan klub, predivna oprema - jedna od retkih u kojoj smo se osećale kao devojke! Briga o nama, da budemo zdrave, srećne i nasmejane je bila na najvišem mogućem nivou - priseća se Sanja Malagurski - Delila sam teren sa najboljim igračicama sveta Sheillom, Thaisom, Fabiolom, Adeniziom... Zemlja koja me je očarala i osvojila, i gde težim da odem ponovo u možda nekom drugom svojstvu je Italija. Zemlja mojih snova, zemlja u kojoj sam odigrala najbolju sezonu (2016/17), koja me je naučila da razmišljam na određeni - zreliji način, ali i da uživam u sebi i onome što sport pruža.

Brazil 2013.

Najvrednije priznanje je svakako zlatna medalja sa Prvenstva Evrope 2011 godine. Uz medalju, tu su i posebne emocije koje se ne zaboravljaju.

-    Moja, a i istorija srpske odbojke je bila ispisana. Emocije? Prvo je - ponos. Ponosna na sebe samu, ekipu, i ćelu naciju. Zatim - sreća. Zahvalna sam Bogu što sam dobila najlepšu nagradu posle teške povrede... To je bio trenutak u kojem sam se samo prepustila, uživala, plakala, pevala, igrala kolo nasred hale „Pionir”. Naravno da i dan danas gledam snimke, i svaki put se naježim. Jedinstveno iskustvo zaista! Nažalost, baš vezano za to iskustvo je ostala i jedna neostvarena želja, a to je da se popnem na naš čuveni balkon Skupštine i sa svima podelim svoju sreću - govori Sanja koja je igrala i na Olimpijadi 2008. godine.

Karijera je bila bogata, uspesima, medaljama, blistavim momentima i po tome će biti upamćena. No, život je nosio i druge izazove.

- Život smo počeli svi da podrazumevamo. Kao i zdravlje. Prestali smo da uživamo, da se zabavljamo i smejemo, a počeli preterano da brinemo, razmišljamo. Tokom karijere susrela sam sa najtežim sportskim povredama i operacijama, koje su sigurno ostavile psihološkog i fizičkog uticaja na mene. Nažalost i neke životne situacije i porodični izazovi su me naterali da se malo više nerviram i tako sam nešto ranije odlučila da se povučem sa terena, usled zdravstvenih problema i hormonalnog disbalansa - koji zaista ne bih poželela nikome. Sada se zaista osećam odlično - predočava 30-godišnja Subotičanka. - Trebalo mi je mnogo hrabrosti i snage da presečem i odbojku ostavim po strani, i po prvi put posle mnogo godina izaberem svoje zdravlje i sebe. Iako sam bila sigurna u svoju odluku, često sam se preispitivala kada mi dođe neko sa rečenicom; „Pa ti si mlada, mogla si još nekoliko godina da igraš sigurno”. Da sam mogla, igrala bih, i tu završim svaku priču. Prestala sam da se objašnjavam i pravdam.

Iako je karijera završena, to ne znači daje druženje sa sportom gotovo, a pred Sanjom su nove prilike za dokazivanjem. Radi kao tim menadžer u Crvenoj zvezdi, znači joj ogromno profesionalno iskustvo, a tu su i druge zanimacije.

- Imamo porodičnu proizvodnju domaće rakije pod tatinim kormilom, i sama sam započela jedan interesantan projekat, oformila sam svoj brend za garderobu, i za koji me vezuje brdo ideja i planova - ističe Sanja.

Trenutno živi i radi u Beogradu, ali to ne znači da je na Suboticu, iz koje je otišla maltene kao dete, zaboravila.

- Volela bih da u budućnosti nađem i svoje parče odbojkaškog neba nad Suboticom, jer to nisam nekako potpuno doživela i okusila sve do sada, zbog raznih okolnosti. Radujem se svemu što me čeka u budućnosti, vezno za odbojku, i van nje - zaključuje naša odbojkašica.