Sećanja iz izbegličke kolone - Nikola iz rodnog sela poneo samo uspomene
Bila je to subota, 5. avgust 1995. godine kada su Nikola Slavić i njegovi sugrađani dobili naredbu da se povuku. Kako veli, ova naredba došla je iznenada, a samo nekoliko sati kasnije on se, poput drugih Srba iz Hrvatske, našao u izbegličkoj koloni.
- Tada sam imao 31 godinu i sećam se da smo duboko u noć, oko 2:30h dobili naredbu da se povučemo. Tada smo napustili naša sela, konje, krave i drugu stoku smo pustili da ne pocrka od žeđi i krenuli preko Une u Srpsku, a potom u majku Srbiju - počinje priču Nikola.
Na put bez povrtaka Nikola je pošao bez ičega, baš kao i drugi Srbi koji su danima na traktorima putovali do Srbije.
- Ja sam iz sela Krčevo i iz rodne Banije osim uspomena nisam poneo apsolutno ništa. Svi smo naprečac napustili svoja ognjišta i ostavili sve iza sebe - ističe sagovornik.
Nakon četvorodnevnog iscrpljujućeg i mukotrpnog puta u neizvesno, izbeglice iz Hrvatske konačno su ušle u Srbiju gde su dočekane sa hlebom i soli.
- Sećam se kako nas je narod dočekao. Dobili smo hleb i so i napunili su nam rezervoare gorivom kako bismo mogli da nastavimo put. Srbija je za nas svetinja, zato nismo te 1995. godine pošli u Sloveniju koja nam je bila na 30 km, niti u neku od zapadnih zemalja, već smo došli ovde. Srbija je naša majka, mi nemamo odavde kud više da idemo. Učinićemo sve da naša zemlja bude jača, da našim dolaskom bude bogatija i mi živimo za Srbiju - zaključuje Nikola.
