Sećanje na Lajoša Vermeša i Palićku olimpijadu

Setno, ali ponosno, dodela nagrada podsetila nas je na Palićku olimpijadu, koju je Lajoš Vermeš (1860-1945) pokrenuo 1880. godine, dakle 16 godina pre no što je francuski baron Pjer de Kuberten u Atini zvanično obnovio Olimpijske igre.

Iako je bio bogati veleposednik, širenje bogatstva i upravljanje posedima Vermeša nisu mnogo privlačili. Umesto toga odlazi u Peštu na studije medicine, gde je učio na grčkom i latinskom jeziku. Tu je i zavoleo tekovine antičke kulture i usvojio krilaticu „mens sana in corpore sano“ („u zdravom telu, zdrav duh“), koja mu je bila vodilja čitavog života.

Oduševljen sportom, po povratku iz Pešte, sa samo 20 godine sa braćom Belom i Nandorom u Subotici osniva „Subotičko gimnastičko društvo“ i  atletski klub „Ahilej“.

- To istorijsko sportsko stablo dalo je plejadu uspešnih sportista koji su slavu Subotice proneli širom sveta. Baš kao što je to letos uradio Davor Štefanek – poručio je danas Lajošev unuk Mihalj Vermeš. - Želeo je da sport bude dostupan svima i vreme je pokazalo koliko je bio u pravu.

Ideja o Palićkoj olimpijadi rodila se 1876. godine, kada je Vermeš otišao u Napulj, sa namerom da sa kipa Mironovog Diskobolosa (Bacača diska) uzme meru diska i napravi isti takav sportski rekvizit. Želja da oživi ovu antičku disciplinu, otvorila je novo, možda i najvažnije poglavlje u njegovom životu.

Sve što je imao Vermeš je počeo da ulaže u svoj san o Palićkoj olimpijadi. On se i ostvario 26. avgusta 1880. godine. Tog vrelog letnjeg dana, na prvom takmičenju sportisti su se nadmetali u tri sportske discipline: rvanju, skoku u dalj i bacanju kugle. Za potrebe prvih Palićkih sportskih igara, kako im je bio zvaničan naziv, Vermeš je osposobio, ni manje, ni više, nego svoj voćnjak.

Uspeh prvog takmičenja osokolio je sportskog vizionara.

Ubrzo je počeo da postavlja fiskulturne sprave, pravi atletske staze i gradi prvu biciklističku stazu u ovom delu Evrope. Paralelno sa tim, raste i broj disciplina na Palićkoj olimpijadu, u koju su uvrštene i gimnastika, plivanje, atletika (trke na 250 i 220 metara, na 15 kilometara i na hiljadu metara sa preponama, skok u vis, skok s motkom, bacanje kugle), boks, rvanje, mačevanje, veslanje, biciklizam (trka na 15 kilometara na relaciji Subotica – Palić). Nisu izostali ni kuglanje, skok iz mesta, brzo hodanje, klizanje, jedrenje, ali jedrenje na ledu, skok u vodu s motkom, bacanja kugle u vis, discipline koje danas zvuče prilično čudno.

Pored stadiona, na samoj obali Palićkog jezera, Vermeš  sagradio i olimpijsko selo, gde su bili smešteni takmičari. O njemu i danas nemo svedoče kula Bagojvar (Sovino gnezdo) i vila Lujza.

Neodstupajući od svog stava da sport mora biti dostupan svima, ovaj svestrani sportista – plivač, atletičar, gimnastičar, rvač, mačevalac i biciklista, radio je i na popularizaciji sporta. S tim ciljem 1900. godine odlazi u Beograd, prestonicu Kraljevine Srbije, i pobeđuje u trci na 1.025 metara. Medalju mu je lično uručio kralj Aleksandar Obrenović, koji se toliko oduševio Vermešovom namerom da populariše sport u Srbiji, da ga je postavio za dvorskog majstora i učitelja mačevanja.

Nije zapostavljao ni izgradnju sportske infrastrukture. Biciklističku stazu elipsoidnog oblika, dugu pet stotina metara,  asfaltirao je 1891., a oko nje je izgradio tribine sa sedištima i prostor nazvao „Zatvorena arena“. Kao što su stari Grci negovali i telo i duh, Vermeš je gradio i Letnju pozornicu. Ne samo da je pozdravio dolazak pruge u Suboticu, već je svojim novcem 1897. godine tramvajskom linijom povezao grad i Palić. Ovaj poduhvat je, međutim, bio prevelik zalogaj. Zbog njega je iste godine bankrotirao.

Tog avgusta Olimpijada nije održana. Nastavljena je već dogodine, ali u znatno manjem obimu. Početkom 20. veka na njoj su se okupljali najbolji sportisti Austrougarske carevine a pratilo ju je oko deset hiljada gledalaca.

Baklju Palićke olimpijade zauvek je ugasio Prvi svetski rat.