Sećanje na subotički tramvaj

Subotičani ga, čini se, nikada nisu prežalili. A i kako bi.

Ideja o tramvaju na konjsku vuču u Subotici se rodila još krajem 80-ih godina 19. veka. Međutim, njoj su se usprotivili pojedini građani, među njima i arhitekta Titus Mačković, koji su već videli da tramvaji mogu da idu pomoću električne energije. Ali za to je bila potrebna struja. Posle silnih pregovora, 1895. godine sklopljen ugovor sa Ernestom Lindhajmom iz Beča o izgradnji tramvajske linije, električne centrale i gradskog električnog osvetljenja, te je za Božić 1896. godine, zasvetlela i prva električna sijalica.

Godinu i po dana kasnije, 7. septembra, svečano je  puštena u saobraćaj prva tramvajska linija, o kojoj su tada Beograd, Novi Sad, Zagreb i Segedin mogli samo da maštaju.

Taj 7. septembar obeležen je svečano u celoj varoši, na Paliću je održan svečani banket sa 250 zvanica, među kojima su bili najugledniji ljudi grada. Vagoni okićeni cvećem kao da su nagovestili vreme koje dolazi - vreme puno uspona i padova, ali vreme u kome se uvek išlo napred, u kome je, kao i tramvaju, rikverc bio strana reč.

Trasa prve tramvajske linije bila je dugačka 9.5 kilometara a išla je od Somborske kapije, Rudić ulice, pored Gradske kuće, Korza i Železničke stanice pa do „Segedinske“ pruge na Paliću. Tramvaj je saobraćao od šest do 22 časa, na svakih pola sata do Palića, dok je u gradu saobraćao na svakih osam minuta. U voznom parku tada je bilo deset motornih kola, šest prikolica i jedna radna kola.

Vrlo brzo, „munjevita železnica“ ušla je, ne samo u svakodnevni život, nego i u srca svih Subotičana. Bez njenog kloparanja preko pružnih pragova nisu se mogle zamisliti varoške ulice, a nedelja ne bi bila potpuna ako se cela porodica ne bi u otvorenim kolima provozala do Palića. Kondukteri, u svečanim odelima, koji su svojim zviždukom najavljivali polazak bili su cenjeni i poštovani i uvek na usluzi putnicima. Jednom rečju, saživeo se u grad i grad se saživeo sa njim.

Tramvaj je doprineo i velikom razvoju banje na Paliću. Bile su to zlatne godine za razvoj našeg grada.

Posle Prvog svetskog rata, 20ih godina prošlog veka, trasa je promenjena – pruga od Železničke stanice koja je vodila kroz Korzo je skinuta, a uvedena su dva pravca od Malog Bajmoka do Palića, i od centra grada do Šandora. Promena načina života uslovila je promenu trase jer su građani, pored Palića, najviše išli na pijacu i hipodrom kod Somborske kapije, kao i na Gradski stadion i u industrijsku zonu u Šandoru.

Početkom četvrte decenije minulog veka, sva tramvajska vozila bila su zamenjena novim, mnogo savremenijim. Zvižduk se uskoro čuo i u Štrosmajerovoj ulici.

Preživeo je tramvaj i Drugi svetski rat, a bio je i svedok obnove grada.

- Bila su pogonska kola, sa trolom, zatvorena i letnja otvorena prikolica, a  sa obe strane bile su drvene klupe. Putnici su se pridržavali za porcelanske držače, a po sredini kola, po plafonu bila je provučena vrpca za zvonce, koju su nekada putnici nekontrolisano koristili – pričala je svoja sećanja Amalija Govorković, koja je 32 godine radila kao kondukterka. - Onda je bilo šest vrsta karata, nije bilo onih koji su išli bez karte, ali se znalo i oprostiti onima koji nisu imali dovoljno novca. Bilo je gužve, ali ne i nervoze, uvek smo sačekali putnike, nije bilo slučaja da neko trči za tramvajem.

Svaka vožnja počinjala je zviždukom, a zviždali su često i putnici što je unosilo konfuziju. U njemu su se vozili i doktori i medicinske sestre, direktori, seljaci, inžinjeri, i mladi i stari, i bogati i siromašni. Bio je nemi svedok rađanja novih ljubavi, velikih prijateljstava, životnog puta svih onih koji su svakodnevno njime putovali.

Poslednji put vozni park je obnovljen sredinom prošlog veka, ali se u njega nije ulagalo, te je svaka godina nemara na njemu ostavila traga. Ubrzo su se pojavili i prvi autobusi u redovnom saobraćaju na gradskim linijama, što se odrazilo na broj putnika i prihode od tramvaja. Da se uloži u rekonstrukciju tramvajske mreže, očigledno nije bilo ni novca, ni volje i dani subotičkog tramvaja počeli su polako da se odbrojavaju

Odlukom opštinskog rukovodstva, na čelu sa tadašnjim gradonačelnikom Karoljom Bagijem 2. aprila 1974. godine zvanično je ukinut je tramvaj u Subotici. Građanima, koji do poslednjeg trenutka nisu verovali da će se to dogoditi, dato je nemušto objašnjenje da tramvajski prevoz više nije isplativ i da se mora ulagati u autobuse.

Na današnji dan u 17 časova iz Malog Bajmoka na svoju poslednju vožnju krenula je kompozicija od petoro kola. Baš onako kako je i počela, okićena cvećem i praćena znatiželjnim pogledima. Završena posle 40 minuta, a poslednje zvono označilo je kraj jedne epohe. Tramvaj je zanavek otišao u remizu, tramvajsku garažu.

Doživeo je i preživeo dva svetska rata, raspad Austrougarske carevine, formiranje dve kraljevine, potom i dve republike, ali je, poput mnogih znamenja našeg grada, poklekao pred političkom (samo)voljom.