Šestogodišnji Tihomir hiperaktivnost i poremećaj pažnje kontroliše umetničkim delima

To se, naravno, kada pogledate slike ovog predškolca, ne može videti. Do sada su to znali samo njegovi najbliži, a posle nedavno održane izložbe sa njegovom pričom upoznali su se i sugrađani. I ostali bez daha. aročito kada znamo koliko je vremena i truda potrebno da jedna slika nastane, a koliko deca sa ADHD sindromom nemaju ni mira i ni strpljenja.

Tićo je, priča majka, uvek bio živo dete ali da nešto nije u redu posumnjala je pre dve godine kada ga je napao pas lutalica a on se nije uopšte uplašio.

- To je bio takav napad da bi kod svakog deteta, pa i odraslog čoveka, stvorilo traumu, ali kod njega nije ni strah. Čak se i približavao psima te ga je ubrzo napao još jedan pas i to je čak on inicirao. Tada sam shvatila da nešto nije u redu, to prosto ne može da bude normalno i obratila sam se lekarima za pomoć – seća se majka, lavica koja je pre dve godine sama krenula u ovu bitku sa do tada nepoznatim sindromom hiperaktivnosti i odsustva pažnje. – Uputili su me u Klinički centar Vojvodine kod doktora Boška Stokina, koji mu je postavio dijagnozu ADHD. Stupila sam u kontakt i sa lekarima u Segedinu i Budimpešti, pa i u Finskoj, koji su to i potvrdili.

Tada kreću napori ove samohrane majke da stanje deteta drži pod kontrolom, ali i da što duže bude bez sedativa, koji se prepisuju kao terapija.

- Bio je jako impulsivan, agresivan prema drugima, ali i jako autodestruktivan.  Nije noćima spavao, imao je takve izlive besa da sam jedva uspevala da ga zadržim da sam sebi ne razbije glavu. Dobio je sirup koji se daje za lečenje šizofrenije, ali ima i efekta i na ovaj sindrom, tako da je sada drugačija situacija – dodaje Ana. - Emocionalna inteligencija mu je niska ali IQ  natprosečan, brzo uči i pamti, čime kompenzuje nedostatak pažnje. Samo je potrebno da nešto radi, a čim mu postaje dosadno on počinje da pravi nered. Deca sa ADHD su neustrašiva i zato su opasnost i za sebe i druge. Socijalizacija je najveći problem, teško se uklapa u grupu, i zato smo dobili personalnog asistenta koji je tu da reaguje.

Zbog toga je majka rešila da mu ispuni vreme i fizički i mentalno. Na personalne treninge filskulture majka ga je vodila u Čantavir, a onda ga je upisala na časove slikanja kod kostimografkinje Erike Janović.

- Ona je otkirla njegov talenat i sa toliko strpljenja je radila sa njim da je on toliko zavoleo slikanje i jedva čeka da ide na čas. Želeli smo da vidi koliko je lepše stvarati, nego uništavati i zato se i izložba zvala „Konstrukcijom protiv destrukcije“. Svi smo ponosni na njega, a on je bio presrećan. Sve što je zaradio od prodaje slika i šalova na satenu doniraćemo za pribor za crtanje za drugu decu. Tako je video plod svog rada i efekte koje ima, pa je pun energije i elana da nastavi dalje da radi. Kada je sve prošlo, kada je otišao poslednji gost, ja sam se isplakala samo tako, preplavile su me različite emocije – dodaje  naša sagovornica. - Za razvoj grafomotorike i strpljenje zadužena je Vesna Nović, defektolog iz OISŠ “Svetomir Bojanin“ tako da smo spremni za početak škole. Biće upisan u OŠ „10. oktobar“ po IOP 3 programu za likovnu kulturu, ali on je jako pametan i već zna mnoge stvari. Može da bude vrlo koristan član društva, samo se sa njim mora dosta raditi, sve dok on ne bude svestan problema koji ima i ne bude sam mogao da reaguje.

Iako nije nimalo lako da govori o lični, porodičnim stvarima, Ana to radi kako bi  druge navela da reaguju kada primete promene ponašanja kod dece.

- Nijedna bolest, sindrom ili stanje ne smeju da budu tabu tema. Za sve postoji rešenje, ma koliko bilo teško doći do njega. Ne smeju telefon ili televizor da zamene roditelje, mi smo ti koji moramo najbolje da poznajemo svoje dete, jer samo tako možemo da mu pomognemo – poručuje majka.