"Smejali su se, dok se meni plakalo"

Porodica Šandora Kujundžića sedamdeset godina iznajmljuje poslovni prostor od grada u kojoj im je i zlatara i radionica. Radionicu je otvorio njegov deda, a Šandor je pre trinaest godina preuzeo radnju od svog oca. Sada je odlučio da zatvori radnju, jer je grad najamninu povećao za više od osamdeset posto. Kaže da ni do sada nije bilo isplativo držati zlataru, a sada mora da se oprosti od porodične tradicije duge sedam decenija.

- Moj deda je zlataru otvorio 1955. godine, a moj otac ju je od njega preuzeo sredinom osamdesetih. Prošle godine su iz opštine došli da pogledaju radnju i rekli su mi samo da će biti nekih promena; podići će najamninu, ali samo zlatarama.

To je diskriminacija, tako nešto se ne može uraditi. Još je prethodno gradsko rukovodstvo donelo odluku o smanjenju najamnine, zbog privredne krize; tada sam plaćao 9.700 dinara. Sa tolikim izacima se još kako-tako može održati radnja. Kada sam dobio rešenje prema kojem će najamnina iznositi 16.800 dinara, tražio sam termin za prijem kod gradonačelnika. Primio me je i bio je korektan. Razgovarali smo, pokazao sam mu fotografije zlatare, objasnio da smo te prostorije mi, moja porodica i ja, održavali, bez ijednog dinara dobijenog od grada. Moj deda je uveo telefon, vodu, sve. Kada sam 2002. godine preuzeo prostoriju, potrošio sam dve hiljade evra da bi izgledala kao što danas izgleda. Gradonačelnik mi je rekao da je veoma lepo od njega što me je primio iako nije imao tu obavezu, ali da moramo razumeti da i oni moraju povećati najamninu jer se za privatne poslovne prostore traži mnogo više. Ja sam rekao da se moja radnja ne nalazi na lokaciji prema kojoj je rangirana: postavili su je u prvu zonu, koja znači centar grada, iako se mi nalazimo na mnogo manje frekventnom delu.

Ovaj se poslovni prostor ne može izdati, rangiranje zone nije pravedno, mogli su dati popust zbog toga. Kada sam odlučio da zatvorim radnju, pokušao sam naći partnera sa kojim bih otvorio pekaru ili bilo šta, ali niko nije hteo da se udruži sa mnom. Leti, kada nema škole, jedva da neko prođe tim delom grada, nema prometa koji bi održao bilo koju radnju. I moji kupci su moji poznanici i prijatelji. Gradonačelnik je odgovorio da će mi biti mnogo bolje kada bude gotova rekonstrukcija Sinagoge, jer će pred mojom radnjom biti stanica autobusa. Kod Sinagoge ima više radnji, ali zbog prisustva turista ni jedna od njih nije bog zna kako dobrostojeća – priča Šandor, koji je na kraju odlučio da ne potpiše ugovor.

- Nisam potpisao novi ugovor, jer tvrde da se ja bavim i trgovinom na malo, ali u mom opisu to ne postoji, samo mala privreda. Oni tvrde da je mala privreda trgovina na malo. Tražio sam uverenje od Agencije za privredne registre u kojem piše da se ja, kao mali privrednik ne bavim trgovinom, ali ovo uverenje gradske oce ne zanima. Rekli su mi u gradskoj kući da je ova agencija ista kao i bilo koja turistička agencija. Pitam ja: nije li taj državni organ isti kao i svi drugi? Ugovor mi je otkazan 14. februara, a nakon silnog dopisivanja sad više nemam mogućnosti apelacije. Moje prve dve molbe, kada smo tražili da nađemo zajedničko rešenje, su odbili. Pored toga traže najamninu za četiri meseca kao garanciju. Pa zar nije dovoljna garancija što sedam decenija iznajmljujem ovaj prostor i da nikada ni dinara nisam dugovao gradu? – pita se Šandor, pričajući da je Subotica bila grad zlatara, da postoji velika tradicija tog zanata.

- Mogli bi da stave spomen-ploču na radnju, ali to ne rade, nego ubijaju i ono malo što je ostalo od te tradicije. Ne pomažu ni u čemu, gledaju samo da oni imaju para. Pored moje radnje postoji samo još jedno mesto gde se pravi nakit. Ja imam radionicu, alate i sve što je potrebno. Drugi samo prodaju gotovu robu koju odnekud nabavljaju. Ja sam treća generacija zlatara, ali moj sin sigurno neće biti zlatar u Subotici, to mogu da obećam. Ja sam sebe držao za velikog lokalpatriotu, voleo sam ovaj grad, ali biću iskren: odlazim odavde. Problem je sistem, koji ne pomaže male ljude, ne razmišljaju o tome da će upropastiti porodicu u kojoj sam ja jedini koji radi. Odgajamo dvoje dece, sad ću tražiti socijalnu pomoć, biću nezaposlen i iskoristiću sve mogućnosti koje država nudi. Kome će to doneti dobro? – pita Šandor dodajući da kada je bio na saslušanju u gradskoj kući, u koju se sam morao pozvati, iako su nadležni imali obavezu da ga pozovu, članovi komisije su se smejurili, dok se njemu plakalo.

- Rekli su mi samo da predam ključeve u roku od trideset dana. Rekli su to sa lakoćom, dok sam se ja osećao kao da mi je dete umrlo – dodaje on.

Gabrijela Fileki, nadležna za poslovne prostore u gradskoj javnoj upravi je za „Mađar so” izjavila da je služba postupila po zakonu.

- Izašli smo na lice mesta i pošto u ovim radnjama postoji kasa sa poreskom memorijom, znači postoji trgovina, doneli smo rešenje da se plaća najamnina u skladu sa najskupljom delatnošću. Do sada se najamnina obračunavala za uslužnu delatnost, ali je komisija zadužena za poslovne prostore donela odluku da se u zlatarama vrši trgovina i da se to mora uzeti u obzir prilikom odlučivanja o visini najamnine. Što se tiče nadležnosti Agencije za privredne registre: njima preduzetnik prijavljuje svoje podatke, a može prijaviti šta god hoće, a to kasnije nadležna inspekcija može proveriti. A što se tiče zona, o njima odlučuje skupština opštine grada. Dotična osoba nije potpisala ugovor, tako da se mora iseliti u roku od trideset dana od prijema odluke o prestanku odnosa. Ukoliko se to ne dogodi, grad će pokrenuti odgovarajući sudski postupak – objašnjava Fileki.