Sofija i Petar Dimić najdugovečniji bračni par
Godine zajedničkog života brzo su proletele, ali još uvek se sećaju prvog susreta na železničkoj stanici u Pribudiću, mestu u okolini Gračaca.
- Imala sam samo 18 godina, a on je bio osam godina stariji. Bio je gospodskog držanja, radio kao otpravnik vozova, a ja sam pratila sestru od tetke za Bački Gračac i čekala rođaka iz Zagreba. Voz je kasnio, dobacila sam mu nešto, a on je kratko prokomentrisao da bi me lupnuo loparićem - seća se Sofija Dimić. - To je bio naš prvi susret, a dva meseca kasnije, u martu 1950. godine smo se uzeli. To vam je bilo sve naše poznavanje. A kako sam znala da je on pravi – nikako.
Prve godine braka živeli su u zajednici u Petrovom selu Prljevu, da bi se potom preselili u Martin brod, a odatle 1961. godine došli u Suboticu.
- Za sve ove godine bilo je i lepoga i ružnoga, zavisi kad šta metneš na leđa. Ali, što bi rekli, 'što volovi odneli, to bonaca ne povrati' - iskreno će baka. - Ali, nijednom nije ni prst podigao na mene, sve smo rešavali razgovorom. Nikada ga nisam videla pijanog, nikada se nije mešao u to šta ću skuvati, a ručak je morao biti za stolom. Kada je trebalo nešto oko dece, samo bi me pozvao u sobu i rekao šta treba, a ja sam to posle rešavala. Nije bilo pogovora, naš stav je bio jedinstven. Nismo se deci mešali u izbor škole, odškolovali smo ih i dali im odskočne daske da krenu svojim putem. Sigurna sam da ni ove godine ne bi dočekali da nismo imali zdravu porodicu.
U našem gradu proveli su ceo radni vek i dočekali penzionerske dane, koje im ulepšavaju unuke Zorana, Đurđa i Radmila i praunuci Dušan, Miloš, Petar i Mihajlo.
- Kada je trebalo da dođemo u Suboticu, već smo imali Čedomira i Nedu, koji su već bili stasali za školu i bio sam srećan što će ovde moći da izuče šta god žele. A i ja sam završio Višu saobraćajnu školu i do penzije radio na Železničkoj stanici kao šef saobraćajne sekcije - dodaje Petar Dimić. - Žena je bila kod kuće, šila i brinula o deci. Kada sam otišao u penziju i počeo da joj smetam u krojenju, shvatio sam da moram nešto da radim i od otpremnine smo kupili plac na kom smo podigli voćnjak. Pravili smo vino i rakiju, prodavali voće, radili smo dok god smo mogli.
I tada su, opet jednoglasno kažu, bili najsrećniji. Ali i sada su zadovoljni kada vide da su njihova deca, unuci i praunuci dobro.
- Vremena nikada ovde nisu bila laka, ali smo se borili. Nikad dinar nismo nigde dugovali. Svaki čovek u braku mora da ima svoj dinar, koliki god da je, ali da je svoj. Nikada od mene dinar nije sakrio, nikada ništa branio, ali je meni ipak bilo najslađe kad zaradim, makar celu noć šila - poručuje Sofija. - Uvek se znalo ko je gazda i on se slušao. Žao mi je što se mladi sada ne dogovaraju, sad svako misli svojom glavom, ali vodi svoju priču i to ne može da valja.
