Spasavanje na vodi - kako se zaštititi i pomoći drugima

Baveći se ovim poslom od 1997. godine, naš sugrađanin Žolt Sendi na osnovu bogatog iskustva kaže da se veći broj utapanja ove kupališne sezone može objasniti time što su deca nekada imala više mogućnosti da nauče da plivaju, pre svega u sklopu fizičkog vaspitanja, kao i celokupnom situacijom sa epidemijom kovid-19, tokom koje je stanovništvo, usled ograničenih mogućnosti kretanja i putovanja, počelo da se vraća kupalištima u okruženju, zaboravivši koja su osnovna pravila ponašanja na istim.

LANAC UTAPANJA - Lanac utapanja se sastoji iz tri karike koje čine kupač-spasilac-kupalište, objašnjava naš sagovornik, ističući da kada spasilac dođe u situaciJu da nekoga mora da spasava, to je nečija greška.
- Kada u tim karikama nešto nije urađeno kako treba, onda dolazi do problema. To može biti kupač koji se nije pripremio i ponašao kako treba, može biti nedovoljan broj spasilaca, neadekvatan rad spasilaca i neodgovarajuća oprema ili loša organizacija kupališta, nepostojanje tabli i spasilačke službe - ističe Sendi.

- Ljudi uglavnom misle da se pre ulaka u vodu treba istuširati iz higijenskih razloga. Treba i zbog toga, ali pre svega da ohladimo organizam. Ako je naša telesna temperatura 36, a voda 20 stepeni, kada naglo uđemo u vodu, telo u jednoj sekundi dobije veliku temperaturnu razliku, što može da dovede do sužavanja krvnih sudova i zastoja srca. Od hladnoće, krvi sudovi na vratu se suze, mozak ne dobija kiseonik i čovek izgubi svest. On se ne davi, samo ostane pod vodom i niko ga ni ne vidi - objašnjava Sendi, dodajući da odlazak na kupališta uvek treba planirati, umesto teških imati više laganih obroka i izbegavati alkohol. - Uvek je važno znati gde se ide, da je to kupalište poznato, a ako nije, kada stignete treba da izvidite situaciju, jer ono što je opasno i zašto dolazi do utapanja su neznanje i hrabrost. Neznanje se može da otkloniti informisanjem, ali je hrabrost opasna, jer nisu samo oni koji se najgore ponašaju na kupalištu problem, već i oni na koje mogu da skoče, da ih uplaše ili ubace u vodu u kojoj se neće snaći. Takođe, uvek je važno ostati pribran, jer panika je veliki neprijatelj.

Ono što kupačima takođe treba da znaju, dodaje naš sagovornik, jeste da svako kupalište ima svoju specifičnost, pa su tako bazeni organizovana kupališta koja imaju spasilačku službu, dok za prirodna kupališta, poput reka, jezera i kanala, postoje dodatna pravila.

- Nikada ne treba skakati u vodu koja nije providna i koju ne poznajemo, jer u bilo kojem trenutku tamo može da bude nešto čega pre nije bilo. To naročito važi za reke i jezera. Po Zakonu o pravilnicima, gradovi i opštine odlučuju da li će ona biti legitimna kupališta ili će postaviti table, kao na Paliću, da je skakanje zabranjeno i da se plivanje ne preporučuje. To je veoma važno, jer ako je neko postavio znak, postoji razlog zašto on tamo stoji i toga se treba pridržavati. Takođe, važno je znati da kod prirodnih kupališta, dno nije ravno i može naglo da promeni dubinu. Kad zakorači i popadne, čovek se uplaši, a kad se uplaši, onda uvlači vazduh i ako smo pod vodom, ona direktno ide u pluća - ističe Sendi, naglašavajući da je velika odgovornost i na roditeljima. - Roditelji uvek treba da znaju na koje kupalište deca idu i sa kim, da uspostave kontrolu i upozore na pravila ponašanja. Treba da čuvamo i pazimo jedni druge i treba unapred razmišljati šta je ono loše što može da se desi.

U slučaju da primetimo da se neko utapa, prvo i osnovno pravilo spasavanja je da uradimo sve što je u našoj mogućnosti da pomognemo toj osobi, ali tako da sebe ne ugrozimo, podvlači Sendi.

PET FAZA UTAPANJA - Prva faza je kada davljenik još može da kominicira, miran je i nije u panici, ali ima problem, bilo da je to grč u nozi, nedostatak vazduha ili je uplivao u travu. Ako mu u prvoj fazi ne pomognemo, on upada u drugu fazu, a to je panika i tu počinje da se bori za život. U trećoj fazi aspirira vodu i potone, a u četvrtoj fazi nastupa klinička smrt, kada ne radi srce i nema disanja, ali ga još možemo vratiti, jer nema oštećenja nervnog sistema. To je prvih četiri minuta, ako ga izvučemo i počne oživljavanje. Peta faza je biološka smrt, kada više ne možemo ništa da uradimo. Ove faze mogu i da se preskaču, pa tako ako neko ubaci neplivača u vodu, on odmah upada u drugu fazu ili ako neko naglo uskoči u vodu i dobije srčani zastoj, odmah upada u treću fazu - ističe Sendi.

- Ako obučeni i iskusni spasilac uđe u vodu da bi spasio nekoga, 50 odsto je šansa da iz vode neće izaći. Davljenik ima enormnu snagu, zato što se u borbi za život 60 do 70 odsto povećava adrenalin u krvi i jedno dete od pet godina može da udavi odraslog čoveka od 90 kila. Zato u tim situacijama građani ne treba da skaču u vodu, jer nije cilj da imamo više žrtava i povređenih, već treba davljeniku da bace nešto što pluta na vodi, bilo loptu, dušek, granu ili kanap. Ukoliko neko padne sa mola u vodu, spustiti mu peškir za koji će se uhvatili. To mora vrlo ozbiljno da se shvati, jer davljen sve što vidi oko sebe, guraće pod vodu samo da bi došao do vazduha - naglašava Sendi, dodajući da je u situacijama kada uspemo da izvučemo davljenika iz vode, najvažnije proveriti osnovne životne funkcije. - Ako osoba ne diše, odmah pozvati Hitnu pomoć i u konsultaciji sa tehničarom, koji ako uvidi da na terenu ima partnera, navodiće ga šta treba da radi. Važno je osobu postaviti na tvrdu podlogu i da se započne masaža grudnog koša, jer u plućima bi trebalo da ima od tri do četiri litare vazduha i u tome bi trebalo da bude dovoljno kiseonika za tri do četiri minuta. To vreme je presudno, jer ako znamo da je Hitnoj pomoći u idealnim uslovima potrebno sedam minuta da stigne, neko mora da nadoknadi ta tri minuta, a to je samo osoba koja je pored davljenika.

Naš sagovornik dodaje da u slučaju utapanja, građani eventualno mogu i da pozovu policiju, koja će potom aktivirati vatrogasce i hitnu pomoć, ali da je pre svega važno svakom kupalištu pristupati odgovorno, jer se tako mogu izbeći tragične posledice.