Srbi u Subotici u dokumentima već od 16. veka

Kako je rečeno na trbini „Srbi u Subotici“, koju je organizovalo Udruženje Srba u Subotici „Arsenije Čarnojević“, razlog za to leži i u tome što danas ne postoji monografija o našem gradu.

- Mi imamo istoriju Subotice koja je napisana pre više od 120 godina iz pera Ištvana Ivanjija i posle toga nemamo jednu sintezu istorije grada u kome živimo. Pre nešto više od pola veka ljudi su pokrenuli inicijativu da se uradi monografija Subotice, ali je u njenoj izradi zapelo kod dela ko će taj posao da plati i ko će da je uradi, tako da je posao završen i pre nego što je počeo - predočava istoričar Zoran Veljanović, zamenik direktora Muzeja Vojvodine. - Drugi razlog je što su ljudi odlučili da objavljuju istoriju Subotice „kroz izvode iz nekih knjiga, doduše u skraćenom obliku ali izostavljajući neke manje bitne delove“.

Ipak, o prošlosti našeg podneblja pisali su Aleksa Ivić, profesor Pravnog fakulteta, koji je ostavio kapitalno delo „Istorija Srba u Vojvodini“, te Vasa Stajić, Đorđe Gojković, Isak Ludajić, Petar Ognjanov...

- Kako je pisao Šafarik u svom delu „O poreklu Slovena“ iz 1802. godine, srpska slovenska priča počinje od 1. veka, u kojoj je citirao antičke istoričare koji spominju Slovene na ovim prostorima. U 5. veku je na prostoru Panonije postojala je Velikomoravska kneževina, ustrojena država slovenskih plemena, koja je trajala četiri veka sve do pojave mađarskih plemena. Postavlja se pitanje kako arheologija nije pronašle nikakve ostatke te države? Jednostavno, zato što se nije tragalo, a i ono što je pronađeno gurnuto je pod tepih - objašnjava Veljanović. - Dokaz za to je kada su u blizini Subotice, na trasi dalekovoda, prilikom pravljenja puta pronađeni delovi artefakata, a po keramici je utvrđeno je da je ta keramika Južnih Slovena.

Posle naseljavanja mađarskih plemena, na ovim prostorima je srednjovekovna mađarska kraljevina, koja je u 16. veku pala pod Osmansku vlast. U svojim nadiranjima, Turci su zatekli naselje na blagoj uzvišici (današnji Franjevački samostan) u kojem je živelo slovensko stanovništvo. Turci su tu napravili utvrdu, a stanovništvo je živelo okolo i plaćalo porez.

- Po popisu iz 1578. godine, koji se i sad može naći u Istanbulu, može se videti ko je živeo na tom prostoru, „čija je etnička pripadnost jasna po ličnim i porodičnim imenima“. Tu su živeli Rade Milin, Radivoje Radoš, Nikša Ninkov, Vučić Dragiša, Vujin Radivoj, Jovan Đuričić, Vujica Vukas, Ilija Vujica. Popisano je 49 imena – dimova, kako su Turci zapisivali jer su smatrali da tamo gde se dimi iz odžaka da je tamo živa porodica i upisan je domaćin koji je plaćao porez – predočava dalje Veljanović. – Opis Subotice u 16. veku ostavio nam je i Evlija Čelebija, turski putopisac, koji je rekao da je „oko Subotice veoma lep kraj, zelen, okolo su jezera sa puno riba i kornjača, ukusnih i jestivih, puno ima voća i povrća, ukusno je...“

Turski period je na kratko prekinuo car Jovan Nenad Crni, koji je u 1526. godine zablistao na vojvođanskom nebu i sa više od 10 hiljada naoružanih vojnika oslobodio deo Bačke, Banata i stigao do Srema. Sedište mu je bila Subotica, a pored njegovog spomenika svakodnevno prolazimo.

Potom dolaze borbe hrišćana i Turaka, a u njima je učestvovao veliki broj Srba. Posle Velike seobe 1690. godine, pod patrijarhom Arsenijem III Čaronojevićem, veliki broj Srba prelazi Savu i Dunav i naseljava ove prostore. Dobili su privilegije od austrijskog cara Leopolda I, te su Srbi imali pravo na veru, školstvo i bili su oslobođeni od poreza, a zauzvrat je trebalo da se bore protiv Turaka. Tako je nastao i Vojni šanac Subotica, koji je bio pomoriško-potiska vojna granica.

- Gašpar Ulmer je zapisao da je posle oslobađanja od Turaka u gradu živelo oko hiljadu duša, isključivo Srba. Od njih je morala biti organozovana vojna jedinica, tri bataljona, koja je trebalo da popunjava pozicije na vojnoj granici. Na čelu Srba bio je starešina sa činom kapetana – dalje će profesor. – U dokumentima se Srbi nazivaju „Raci non uniti“, a u okolnim pustarama kasnije se doseljavaju „Raci katolicorum“, odnosno Bunjevci. Vremenom je grad podeljen na dva dela, srpski i bunjevački. Severnoistočno od Franjevačkog samostana bio je pravoslavni, a jugozapadno je bio katolički deo. Srbe je predvodio kapetan Hadži Radovan Halas, a katolike kapetan Luka Sučić.

Vremenom je verska podeljenost bila sve veća, dok s druge strane Ugarska ponovo počinje da formira županije, kako bi počela da naplaćuje porez. Početkom 18. veka subotički bataljon se pripojio centralnom i odlasci na ratišta su bili sve češći. Na čelo Srba, ali i celog šanca, dolazi Arsen Vujić, „naprasitog, osvedočenog srbendu, ali ipak prekaljenog vojničinu, iskusnog i dokazanog i nadasve pouzdanog“ kapetan iz Martonoša i tada je došlo do velikih varnica između pravoslavnog i katoličkog življa, koje je predvodio Jakov Sučić. On je preuredio vojni šanac po ugledu na one u Potisju, podeljen je na katolički i pravoslavni i svi su živeli svojim životom. Tada, sredinom 18. veka, odnos pravoslavnog i katoličkog življa bio je 2:1, da bi se krajem veka taj odnos preokrenuo u korist katolika.

- Vujić ubrzo dobija komandu da krene na ratište, a za to vreme, trojica najbogatijih Bunjevaca stavljaju u kovčeg 12 hiljada forinti, iz zajedničke kase, i u Budimpešti traže da Subotica ne bude više vojni šanac već građansko naselje – komorska varošica. Trijumf je bio očekivan i 28. juna 1743. godine Vojni šanac postaje Sent Marija, a isposlovali su budući magistrat, uprava varoši, budu isključivo katolici - ističe Veljanović. – Pravoslavni živalj nije mogao da prihvati da od slobodnih građana postaju građani drugog reda, ali ipak zakon je bio jasan – ukoliko žele da budu vojnici moraju da idu u druge šančeve, a ukoliko žele da ostanu moraju da se razvojače i plaćaju porez. To tek nisu želeli i kad su shvatili da ne mogu protiv ugarskih vlasti i 292 porodice, sa prosečno pet duša po porodici, što je bilo oko trećina varoši, odlaze u Šajkašku. Deo Srba odlazi u carsku Rusiju. Kada su otišli iz Subotice, Srbi su ostavili iza sebe imovinu vrednu 73.292 forinti, udeo u izgradnji magistrata i škole, hiljadu motika vinograda (od jedne motike rađalo je dva akova grožđa odnosno 108 hiljada litara vina)... Broj stanovnika je stalno opadao i pred Prvi svetski rat činili su svega deset odsto stanovništva.

Srbi su 1710. godine imali školu, crkvu na mestu sadašnjeg Svetovaznesenjskog hrama, a najstariji nadgrobni spomenik u našem gradu iz 1726, ispisan je starim ćiriličnim pismom („Ovde počiva rab Božji Dragić Kovačević“). Opisani su kao „visoki stasom, lepi i zdravi ljudi, međutim žene ih još više nadvisuju lepotom“.