Stadion o kakvom sanjamo i tereni koji su nam neophodni

Nakon duge i dosadne zime, fudbalsko prvenstvo je napokon startovalo. Koliko i kome će darivati prolećne osmehe i trenutke uživanja, videćemo uskoro.

Sve je manje novca i sve više dugova u kasama naših timova, nestali su bogati sponzori, a dobrotvora praktično i više nema... Oni najuporniji (fudbaleri) i vredno treniraju, troše znoj, igraju i nadaju se da će ih neko spolja zapaziti i odvesti daleko od ove bede i nemaštine.

Nekima se upornost isplati, nekima se posreći i lako obezbede svoju koricu hleba..., a ostali?

Ostali, baš kao i mi životare u neizvesnosti i večitom nadanju da ćemo se jedno jutro probuditi i ugledati sportsko čudo! Stadion velik i lep, lepši od Vemblija. Na njemu teren ravan kao staklo! Trava, kratko podšišana, gusta i zelena, prava Engleska. Tribine čiste, nadkrivene sa lepim sedištima ispod kojih je sproveden toplovod. Da nam zimi ne bude hladno! Video-bimovi i semafori na sve strane, publike na stadionu toliko da ni igla nema gde da padne. Reflektori šljašte i pokazuju svu raskoš Šandora, lepog kraja Subotice! A na terenu naš „Spale“ caruje! Lete golubovi po terenu, akcije, jedna lepša od druge, driblinzima redom nižu protivnike, snažnim udarcima pune mrežu gostima...Igračima dresovi natopljeni znojem za svoj tim! Iznad publike lebdi ponos, veći od Amerike...

Ipak, naša stvarnost je sasvim drugačija! Istini se kad-tad mora pogledati u oči. Dugi niz godina u Subotici se što se sportskih objekata tiče, samo razgrađuje. Setimo se samo da je teren FK "Partizan" pretvoren u parking. Stadion FK "Zorka" u groblje, nestao je teren Pionira, a uskoro će i teren Bratstva! Svoje poslednje trzaje pokazuju i tereni FK "Solid", FK "Bačka", pa i Gradskog stadiona... Imali smo prilike videti na šta liči stadion „čika Dača“ u Kragujevcu, vrlo brzo može tu sudbinu doživeti i naš stadion!

Sredinom prošle godine Grad je preuzeo od Spartaka brigu oko održavanja stadiona. Uradilo se mnogo na sanaciji i zaista se mora pohvaliti lokalna samouprava i JKP Stadion. No iskreno, to nije dovoljno! Realno govoreći i njima su vezane ruke, jer za praćenje svetskih propisa i kriterijuma u fudbalu, naš grad nema novca. Nisu ti kriterijumi tako strogi i nemilosrdni, nego smo mi jadni i bedni. Godinama se nije domaćinski ophodilo. Seme trave bivalo je sumnjivog kvaliteta, veštak posipan proizvoljno po terenu. Zalivalo se uglavnom kad je bilo vode...a nekad ni tada! Otrov za rovce bacao se po nahođenju, a metla je bilo sredstvo čija se pravilna upotreba nije znala.

Tartan stazu je izrabljivao ko je i kako hteo, naravno niko je nije čuvao, pa je danas šteta za atletičare enormno velika. Daleko veća i od cene same staze.

Ovo su prvi utisci i slike koje imate kad uđete na zapadnu tribinu stadiona. Pogled iza istočne tribine izaziva još veći gnev i nezadovoljstvo... Tamo će vas dočekati mnogo ružna slika! Prvi teren, u produžetku vodotornja, na kojem je nekad ključao fudbal, nepokošen, zarastao u korov. Kažu „dobro upućeni“ on je za rekreativce! Pa ko bi danas rizikovao rekreaciju da na njoj pokupi „ne daj Bože“ nekog krpelja, ili upad u rupu i prelom zgloba ili čak noge.

Pored ovog nazovi terena, nalaze se i dva tzv. pomoćna! Njima je i duša izraubovana! Nisu videla valjak, nezna se... Na njemu se pripremaju sve selekcije Spartaka, od prvog tima pa preko omladine, dve selekcije kadeta, dve pionira i onih najmlađih, tzv „petlića. Suma sumarum oko dvestotinjak igrača, od jutra do mraka. To svakako nije kraj, vremena i mesta mora se naći i za naše golubice koje postižu vrhunske rezultate i po ovakvim uslovima.

Potom sledi najkorisniji deo pomoćnih terena, koji se iz meni nerazumljivih razloga uopšte ne koristi. Mislim na i danas moderne betonske bokseve za individualni rad fudbalera i golmana. Velika većina klubova u Srbiji to nema, a rado bi ih koristili! Nama to očigledno nije potrebno. Nije nam potrebna ni šljaka! Teren na kojem su ponikla najveća imena Spartaka. Slažem se da nije dobar kao veštačka podloga, ali je bolji od „živog“ blata koji u kišnom periodu okupira ostale terene.

Dakle iz ovoga možete videti da nam ne fali samo novac, fali nam možda mnogo više odnos prema onome što smo na kraju krajeva dobili od nekog. Sigurno bi svaki klub, kada bi imao uslova, izgradio boksove za šuting. Ovako, mi ćemo se i dalje „vaditi“ na besparicu. Možda je trenutak da se podsetimo refrena jedne Balaševićeve pesme: „džaba vam novci, moji sinovci...“ A, posebno nebi trebalo smetnuti sa uma da su fudbal proslavili sirotinja i veliko drugarstvo koje se stvaralo i sticalo uz ovu igru.

Gospodo! Pogotovo Vi koji bi hteli „preko leba pogače“, razmislite bar malo...

Rekao sam fudbal je krenuo...mi ćemo i dalje misliti samo o tome. Hoće li Spartak ispasti, ili ne! Jesu li igrači dovoljno dobri, ili ne! Bore li se iskreno za grb, ili ne! Valjaju li nam treneri, ili ne! Jeli prvenstvo regularno, ili ne! Ko je uzeo lovu, a ko nije! Odgovore svi znamo i kad je tako onda po Vama meni se nameće pitanje: Treba li nam uopšte fudbal i sva lepota koju on donosi?