Stanovnici Gerontološkog centra obeležili šest decenija braka

Kao da je juče bilo. Upoznali su se preko prijatelja, kratko dopisivali i vrlo brzo, 29. novembra 1959. godine, stali na ludi kamen.

- Malo sam se nećkala, kao i svaka devojka u tim godinama, imala svašta u glavi. Ali je njegova dobrota i stabilnost prevagnula i brzo smo se venčali - seća se Ana. - To je dokaz da i kratko poznanstvo može da preraste u ljubav. Vremenom smo se zavoleli.

Do rata su živeli i radili u Hadžićima, u blizini Sarajeva, potom su se preselili u okolinu Vrnjačke Banje, a nedavno su, zahvaljujući rodbini, novo gnezdo svili u Subotici i odlučili da Gerontološki centar bude njihov novi dom. Njihova ljubav iznedrila je sina Zorana, koji im je sa snajom Brankom podario dvoje unučadi Nikolu i Stefana.

Sve bračne zavete – život u dobru i zlu, zdravlju i bolesti prošli su zajedno. Dok ne ispuštaju ruku jedno drugom, otkrivaju tajnu dugovečnosti njihove ljubavi. To je razumevanje i tolerancija.

- Ako toga nema, nema ničega. Ali vama je, deco, sada mnogo teže, niko nikoga ne trpi i svašta se dešava. Svaki brak je priča za sebe, imali smo uspona i padova, život nam je doneo lepe i teške trenutke, a sve smo ih zajedno prošli - dalje će Ana.

Iako nam je zbog Žikine bolesti, lekciju o ljubavi kazivala Ana, on nije mogao da sakrije suze radosnice.

- Neka diše pored mene i ja sam zadovoljna. Lakše se sve podnese udvoje. Žiko moj, ljubavi stara, nemoj više da plačeš, molim te. Živećeš ti meni još - stiskajući ruku hrabri Ana svog životnog saputnika, a on daje sve od sebe da joj uzvrati poljupcem.