Subotičanin najstariji srpski beskućnik
Iako ima 95 godina, već čitavu deceniju živi kao beogradska skitnica, preživeo je nemačke logore, a žene su ga skoro koštale glave.
Životni vrtlog nije štedeo 95-godišnjeg Ladislava Milunovića, rođenog u Subotici. Skoro 10 godina je beskućnik, preživeo je zloglasni Mauthauzen, pobegao iz Aušvica, posle rata gradio po Nemačkoj, da bi ga iz kuće koju je sa drugom suprugom stekao u Zemunu izbacila njena kći.
Živeo je u šumi pored centralnog groblja, a posle nekoliko godina potucanja sa kamp-prikolicom i bežanja pred komunalnom inspekcijom, jedna Sanja istog prezimena ustupila mu je plac u zemunskom naselju Plavi horizonti. Odatle ga niko ne tera, ali sve što ima nad glavom je jedan limeni krov, gomila smeća i starih stvari u koje je ušla memla i nataložio se smrad. Nedavna oluja je srušila poljski klozet, a kupatilo nije ni imao.
Hvali se da je zdrav ko dren, ali sa štapom ipak ne može daleko. Do javnog kupatila vode ga neki ljudi dobre volje, koji mu donose i hranu, vodu i sve što mu je potrebno. Njegov rod ga je zaboravio. Negde oko Kelna, kaže, živi njegova kći Ljiljana sa unukom, ali za njega ne pita. Drugih srodnika nema.
- Valjda ju je sramota svega ovoga. Živim kao životinja! Nekada danima nemam ništa za jelo - počinje Ladislav. Izašao je u staroj, odrpanoj košulji, čakširama slične starosti, jedva uvezanim oko struka. U čarapama je hodao po dvorištu, jer papuča nema.
- Imam pravo na neku penziju, ali su mi dokumenta pokrali, stara su istekla i nemam nikakav papir sa kojim bi mogao da podignem penziju. Državu baš briga! Nju ja ne zanimam. Jednom sam dobio pravu na kućnu negu, ali niko nije došao da mi pomogne. Briga ih!
- To je moja prva ljubav. Prelepa Mađarica! Živeli smo srećno u Subotici. Voleo sam je jako, ali ona je volela novce. Imao sam tri i po lanaca zemlje i dve kuće, a kada je počeo rat, sve je to prodala, a mene strpala u logor. Tamo sam proveo tri godine, od 1942. do 1945. godine - priča deda Ladislav dok polako zavrće prljav rukav na košulji i pokazuje logorski broj.
- Evo ga broj! To sam ja! Samo broj! Radio sam u rudniku u Poljskoj. Utovarao sam i pakovao kamen. Prvo su me poslali u Mauthauzen, pa zatim u Aušvic, odakle sam srećom pobegao. Bilo je to baš 1945, tada su već Rusi od Krakova krenuli u ofanzivu. I dobro je da sam utekao. Ko nije, tog su Nemci ubili - s mukom priča Ladislav.Ladislav je od škole završio četiri razreda osnovne, a zatim i zanatsku školu. Završio je za kamenoresca i kaže da je po povratku u Srbiju od tog zanata mogao da živi. Tvrdi da je deo ušteđevine stečene na radu u Nemačkoj dao ćerki Ljiljani, a drugi deo novca uložio u kuću u kojoj je živeo sa Anicom.
- Iskočili smo kroz otvorena vrata vagona. Tada su bili, oni stari, otvoreni. Vozili su nas da radimo. Lokomotiva bi zastala svaki put kada naiđe na raskršće. U jednoj stanici, Barthezen su zvali to mesto, nas četvorica smo poiskakali dok je stražar pored nas spavao u vagonu. Ukrao sam mu ruksak sa hranom. Šta ću? Bili smo gladni. I odatle u Mađarsku, pa kući u Suboticu, pa do Zemuna. Margareti sam sve oprostio, a naša kći Ljiljana me je molila da je dovedem u Nemačku kada sam 1962. tamo otišao da radim na građevini. Ali, ona se o mene ogrešila, silne probleme mi je napravila - za trenutak Ladislav zastaje. Jedna teška knedla mu se spustila niz grlo. Dalje nije mogao da priča.
- Danas ne tražim ništa. Samo da živim kako mogu. Imam ja svoje društvo. Ove četiri Lajke, kako doziva svoje pse, brinu o meni, brane od napasnika. Neće me ljudi, ali umem sa životinjama. Mnogo ih volim, i one mene. Ne želim da se odvojim od njih, pa zato neću u dom. Želja mi je samo da imam hrane, da pojedem i popijem i njih nahranim. To je sve.
O Ladislavu Milunoviću, rođenom 29. januara 1917. godine u Subotici, izveštavali su mnogi mediji, ali nažalost, nadležne državne institucije su očigledno gluve za ovakve slučajeve. Stoga je grupa Beograđana pokrenula grupu na Fejsbuku pod nazivom "Pomoć za beskućnike sa životinjama", posredstvom koje pokušavaju da pomognu i Ladislavu. Članovi te grupe trude se da na svakih tri, četiri dana posete starca i odnesu mu hranu i sve potrepštine.
