Subotičanka udomila migrante iz Sirije, sada je zovu da ih poseti u Nemačkoj

Edit Selken iz Kelebije dobila je neobičan poziv iz Štutgarta, da poseti Selam Ahmada i njegovu brojnu porodicu koja je jesenas na putu beznađa i nade, spas i gostoprimstvo našla u kući ove humane Subotičanke.

Selam, njegova žena Radeina i njihovih petoro dece: Mohamed Jemen, Osama, Omar, sinovi i dve ćerke Rejana i Ravana, zovu Editu da ih poseti i vidi kako su se snašli. Na pozivnici majci, kako Editu mladi Sirijci zovu, nacrtali su puno srca i cveća i svoja imena ispisali latiničnim slovima, kako ih je Edita dok su boravili u njenoj kući učila.

- To je moja druga porodica, sa suzama u očima dočekuje nas Edita Selken. Ti ljudi na daleki put krenuli su sa malo prtljaga i velikim teretom na leđima i u duši. Nisu krenuli iz besa nego od velike nevolje da sačuvaju živu glavu. I hvala milosnom bogu i sačuvali su je. Putovali su od Sirije do Kelebije skoro godinu dana, čamcina, vozom a najviše peške. Može se samo pretpostaviti kolika je to golema muka. Onako izmoreni njima puno znači i ljudski stisak ruke, topli zagrljaj i širok osmeh. Na sve ostalo su naučili da nemaju. Primili smo ih kao najrođenije i tu su se osećali kao da su kod kuće. A dečji zagrljaji i osmesi ovih mladih Sirijaca, kupili su me za ceo život. I zarobili moju dušu. Toliko smo se srodili, da kad su otišli – razbolela sam se od tuge. Sada živim u mislima sa njima, svakodnevo gledajući naše zajedničke fotografije napravljene ovde u mom dvorištu.

Znam šta je nemati - Edit Selken objašnjava da njeno veliko saosećanje sa ljudima koji su u nevolji potiče od činjenice da je i ona odrasla u velikom siromaštvu i da zna šta je nemati. - Otac mi je umro dok sam bila dete i morali smo sami da se snalazimo, - priča Edit. Nažalost znam i šta znači biti beskućnik i gladan, ali hvala bogu sve je to prošlo, kao što će i proći nevolje i mojim prijateljima iz Sirije.

Tako se na putu nade od Sirije do Mađarske, rodilo novo prijateljstvo između Selama Ahmada i Edite Selken. I to na poslednjoj stanici pred ostvarivanja migrantskog sna u Kelebijskoj šumi, na stotinak metara od Mađarske granice gde živi porodica Bele i Edite Selken. Oni su sedmočlanoj porodici Ahmada iz sirijskog Alepa, vratili veru u život i pokazali svu dobrotu i ljudskost našeg naroda.

- Cele prošle godine živeli smo sa nevoljama tih ljudi, - priča Edit. Improvizovani kamp u blizini granice bio je pun ovih nevoljnika bez dokumenata, novca, tople odeće i hrane. Oni su tu mesecima strpljivo čekali u red za dokumenta da uđu u Mađarsku. Pošto blizu živimo, dolazili su kod nas za vodu, a mi smo im uvek nudili i kafu i sok a nekima i hranu. Tako je sve počelo dok jednog dana nije došao Selam da nas zamoli da se umije na našoj česmi i dvorište. Sledećeg dana na našu veliku radost doveo je sa sobom i celu porodicu. Ne znam šta mi se desilo, ja sam se sa svima izljubila kao da su mi iz daleka došli najrođeniji. Deca, njih petoro, razgalila su mi srce. Htela sam pred njih iz kuće da iznesem sve što imam. Razgovarali smo „rukama“ i sporazumevali se kako znamo i umemo. Malo na engleskom, malo na nemačkom, ali bitno je bilo da ih uverim da su kod nas dobrodošli - priča Edit. Pokazuje nam i brojne zajedničke slike i dečje crteže malih Sirijaca.

I umesto očaja na vratima Evrope, sedmočlana porodica Selama Ahmada, našla je mir i gostoprimstvo u kući Bele i Edite Selken. Dok su dve, tri nedelje boravili kod Selkenovih, Edita je preživljavala zajedno sa njima strahove i brige migranata.

- Selam je ostavio majku i brata u Siriji i svakodnevno se brinuo za njihov život. Znam jedno veče, preko „pametnih“ mobilnih telefona, skoro smo uživo gledali bombardovanje njihovog grada. Brat mu se te večeri javio iz podruma da su ostali živi, iako je zgrada pogođena bombom. Oni su obrazovana i kulturna porodica. Selamov najstariji brat je hirurg u Londonu, a druga dva brata rade kao lekari u Nemačkoj. Bog je dao - dalje nastavlja priču Edit, da se eto sastave u „belom svetu“ i bezbrižno žive bez straha za život.

Napuštamo kuću Edite Selkam, koja preživljava još jednu tugu. Pre mesec i po dana ova humana žena ostala je i bez muža, koji je iznenada umro. Tugu za Belom, - kako kaže, povratiće zagrljaji malih Sirijaca u Štutgartu.