Subotički vatrogasci – tihi heroji grada

Da li su sva vozila spremna za rad na terenu? Da li je oprema ispravna i na mestu? Da li je jedinica uređena i čista? Ovo su samo neka od pitanja s kojima Srđan Banjanin, vođa Vatrogasno-spasilačke jedinice – vozač, započinje svoj dvanaestočasovni radni dan, preuzimajući smenu od prethodne grupe na dužnosti.

- Potom slede dnevne aktivnosti, među kojima je najbitnija provera opreme. Po nedeljnom planu, svaki dan proveravamo drugu opremu, na primer ponedeljkom creva, utorkom pumpe, sredom izlazne aparate, a pored toga imamo i obuku, tokom koje proveravamo teorijsko znanje i koliko smo obučeni za rad sa tom opremom. Važno je da smo uvek u toku, jer ako dugo ne rukujemo sa nekom opremom, lako se zaboravi. Sve to se radi u toku smene, dok čekamo pozive građana - priča Srđan, koji već deceniju radi kao vatrogasac.

Vatrogasci-spasioci nadležni su za više različitih intervencija, a svakako najvažnija među njima jeste gašenje požara. Osim toga, asistiraju prilikom saobraćajnih nezgoda, kada je potrebno da otvore vozilo i bezbedno izvuku povređene i unesrećene. Takođe, angažovani su i na tehničkih intervencijama, kada dođe do izlivanja opasnih materija i sličnih akcidenata, a pripremljeni su i obučeni za delovanje u slučaju prirodnih katastrofa, poput zemljotresa i poplava.

- Građani nas najčešće zovu zbog požara, među kojima su česti požari na otvorenom, na njivama i poljoprivrednim usevima, a naravno tu su i kućni požari, kao i situacije kada se zapale kontejner, dimnjak, automobil - nabraja Srđan, dodajući da je od trenutka kada dežurni telefonista primi dojavu, jedinici potrebno svega 60 sekundi da napusti stajalište. - Od alarmiranja jedinice i obaveštenja o kakvoj intervenciji je reč, preko odabira adekvatnog vozila, uzimanja neophodne opreme, do našeg oblačenja, koje je toliko brzo da nam je potrebno samo da uskočimo u unapred pripremljene zaštitne čizme sa pantalonama, navučemo jaknu i kacigu već stavljamo u kamionu, prođe svega minut. Na mesto intervencije stižemo ubrzo, jer vozači imaju razumevanja, pa se sklone u stranu i propuste nas.

Međutim, priprema i izlazak na teren za vatrogasce su rutinske radnje, dok je sama intervencija ono što je svakog puta drugačije i nepredvidljivo, zbog čega je, kaže naš sagovornik, uvek prisutna određena doza adrenalina i straha. Pre nego što puste vodu iz creva i započnu s gašenjem požara, Srđan naglašava da je za rukovodioca intervencije najvažnije da prikupi što više informacija za što kraće vreme, jer ako neki bitan detalj promakne, može biti veoma opasno.

- Nekoliko puta sam imao prilike da se ozbiljnije povredim, ali srećnom nisam. Jednom sam propao kroz tavanicu, koja je bila stara i oronula, a u toku intervencije nisam primetio da je u toliko lošem stanju. Dva do tri puta smo upadali u rupe, jer trčimo po mraku oko kuće da ugasimo požar, neko ostavi otvorenu šahtu i vi propadnete. Desi se da vidite kolegu kako propada, povučete ga, stresete prašinu i nastavite dalje. Najbitnije je da mi stvarno pazimo, a tu su i starije kolege, koje nas savetuju na šta da obratimo pažnju. Najvažnije je da prvo zaštitimo sebe, jer samo tako ćemo moći da pomognemo drugima - objašnjava Srđan.

Iako potiče iz porodice u kojoj je profesija vatrogasca dobro znana, budući da mu se stric bavio ovim odgovornim poslom, dok mu je deda bio dobrovoljni vatrogasac i sudija na vatrogasnim takmičenjima, Srđan priznaje da mu dečački san nije bio da obuče vatrogasnu uniformu, ali da je kasnije, kada je stasao i odslužio vojni rok, izabrao ovaj put koji ne bi menjao ni za jednu manje rizičnu struku, koja ima i svojih pozitivnih strana.

- Najveća specifičnost našeg posla je kolegijalnost, jer sve radimo zajedno i gotovo svakog dana delimo doručak, ručak i večeru. Nekad vatrogasci u šali kažu da se više gledaju međusobno, nego sa svojim porodicama, ali zaista jeste tako. Mi smo kolege, prijatelji, mnogo kumstava je bilo među vatrogascima u našoj jedinici i kada neko ima problem, svi zajedno pričamo i pokušavamo da nađemo rešenje. Jednostavno, posao je takav da nas natera da funkcionišemo, da se međusobno srodimo i zajedno prođemo dobro i loše, lepo i ružno - kaže Srđan, kojeg najviše raduje rad sa decom, odnosno kada ih jedinica poseti u školi i održi predavanje o osnovama bezbednosti. - Taj dečji pogled, kad vide vatrogasce i kad im uključite rotaciju i sirenu, to je nešto neverovatno. Obično ih na kraju pitamo ko želi da bude vatrogasac, a njih 90 odsto digne ruku. Tada vam je srce puno i to je trenutak koji nas hrani.

Kao jedan od mlađih članova vatrogasne čete, Srđan je angažovan na gotovo svakoj intervenciji koja se zadesi u toku njegove smene, te je njegova riznica sećanja ispunjena brojnim anegdotama, kojih se i danas priseća s osmehom na licu.

- Imali smo dojavu da je starija žena zaključana iznutra i da njen sin ne može nikako da dopre do nje. On nas je pozvao da pokušamo da uđemo unutra i tako se namestilo da sam ja išao prvi. Popeo sam se sa lampom i malom sekirom i uspeo relativno lako da otvorim vrata, bez obijanja. Odmah sam počeo da je dozivam i tražim po stanu, u kojem je bio mrkli mrak. E sad, mi vatrogasi smo navikli da kada je požar, nema struje i u tom trenutku mi nije palo na pamet da upalim svetlo, nego sam se kretao sa lampom i sekirom u rukama po stanu i tražio ženicu. Ulazim u spavaću sobu i kako sam prelazio svetlom po krevetu vidim njenu siluetu kako leži, ukočeno lice, otvorene oči, pomislim gotovo, nismo stigli na vreme, žena je preminula, kad ona odjednom glasno kaže "Dobro veče"! Mene je to toliko štrecnulo, još držim sekiru u ruci, brže bolje upalim svetlo i pitam pa što se gospođo ne javljate? Posle smo se smejali zajedno - ispričao je Srđan Banjanin.

Vatrogasno-spasilačka jedinica u Subotici u proseku ima između 700 i 1.000 intervencija godišnje, što znači da gotovo svakog dana izlaze na teren dva do tri puta. Njihov trud, angažovanost i požrtvovanost pri spasavanju ljudskih života, imovine i zemljoposeda uglavnom prođe nezapaženo.