Svetosavska nedelja: Predstavljen roman o Ivi Andriću "Kainov ožiljak"

- "Napisati roman o Andriću, znači pre svega okrenuti se tradiciji, kada se kaže ovako, zvuči na prvi pogled jednostavno, samorazumljivo, neupitno. To je rečenica koju smo čuli možda bezbroj puta, o kojoj su nam govorili možda bezbroj puta u negativnom kontekstu, da moramo da se okrenemo budućnosti, a da moramo da zaboravimo tradiciju. Zapravo, tradicija nije nikakvo blago koje čuvamo u sefu, nije nikakav kamen koji teško nosimo na svojim leđima, tradicija je moć pričanja priča." - , započeo je svoje izlaganje prof. dr Slobodan Vladušić.

"„Kainov ožiljak“ je zapravo priča o Andriću i to je važno, jer ona na jedan simbolički način Andrića smešta u polje srpske kulture i srpske književnosti. Znate, naivno je misliti da Andrić pripada svima podjednako i da je to sada nekakav veliki gest tolerancije i kosmopolitizma ukoliko nešto što je naše i nešto što je Andrić sam smatrao da je njegovo, a to je srpska književnost tek tako olako date nekom drugom, koji realno gledajući nema baš mnogo veze sa Andrićem. To je gest ne velikodušnosti,nego slabosti, jer kada nekom počnete da dajete i nešto što se od vas traži, uskoro ćete dati ono što se od vas ne traži, na kraju ostajete pusti i siromašni i bez igde ičega, kada ćete biti teški i sebi i Bogu i drugima“ - istakao je Vladušić

Kecmanović je pored romana Kainov ožiljak do sada objavio romane Poslednja Šansa (1999), Sadržaj Šupljine (2001), Feliks (2007), Top je bio vreo(2008), Sibir (2011), zbirku pripovedaka Zidovi koji se ruše(2012) i knjigu Das ist Princip (2014). Sa istoričarem Predragom Markovićem autor je knjige Tito, pogovor (2012). Za Feliks, koji se našao u najužem izboru za NIN-ovu nagradu za roman godine, dobio je nagradu Branko Ćopić  Srpske akademije nauka i umetnosti. Za nacrt romana Top je bio vreo dobio je stipendiju Fondacije Borislav Pekić za roman u nastajanju. Pošto je objavljen, Top je bio vreo ušao je u najuži izbor za NIN-ovu nagradu i dobio nagradu Meša Selimović.

Kecmanovićeva proza prevođena je na engleski, francuski, nemački, ukrajinski i rumunski jezik.

Prof. dr Slobodan Vladušić nam je ukazao na jedan bitan i interesantan momenat u romanu. Napravio je analogiju između tadašnje dileme jugoslovenskih političara sa današnjom i nagnao nas na moralno, i filozofsko razmišljanje.

“Bitna scena u ovom romanu je zapravo dolazak kneza Pavla u Berlin gde je knez Pavle bio dobro dočekan spolja gledano, ali iznutra gledano bio je postavljen pred jedan težak zadatak, a taj zadatak je bio odnos prema Trojnom paktu, koji je u tom trenutku imao odnos jedne diplomatske ofanzive, koji je tražio od tadašnje jugoslovenske vlade i kneza Pavla, tadašnjeg regenta vlade, da Jugoslavija pristupi Trojnom paktu. Radi se o istorijskoj analogiji, ne kažem da mi živimo u istoj situaciji u kojoj je Jugoslavija živela tada 1939 – 1941. godine, ali znači da razmišljajući o nedoumicama, razmišljajući o dilemama tadašnjih jugoslovenskih političara da li pristupiti Trojnom paktu ili ne, možemo nešto zapravo da sagledamo i da vidimo u našoj današnjoj političkoj situaciji i pristupanjima nekim drugim paktovima. Ova knjiga nudi jednu najširu moguću sliku, najširi mogući kontekst unutar koga o takvim pitanjima treba razmišljati i to na jedan ne previše eksplicitan način, ne previše direktan način, nenasilan način, nego jedan otvoren način“, ukazao nam je profesor Slobodan Vladušić.

Uvek se pitamo šta je ideja nekog dela, koja je poruka. U romanu „Kainov ožiljak“ pisci prepuštaju čitaocima da sami pronalaze ideje u sebi, a potaknuti njihovim rečenicama i mislima.

“Moj motiv da napišem roman sa Dejanom Stojiljkovićem je što volim da čitam Andrića i čitao sam ga odmalena. Međutim, tek posle mog romana „Top je bio vreo“ sam naknadno analizirajući to što sam napisao shvatio, da to što sam napisao ne bi bilo moguće bez Ive Andrića, takav sažet “Enter“ stil ne bi bio moguć da iza njega ne postoji Andrićevo objašnjenje koje stoji u glavi. Čitalac ne mora da čita Andrića, ali sam ja kao pisac morao da čitam Andrića da bi mogao da napišem te redove bez objašnjenja koja su nužna. Knjiga na kojoj sada radim, koju pišem, i koju sam počeo da pišem pre nego što smo Dejan i ja počeli da radimo „Kainov ožiljak“ je svojevrsna replika na Andrićevu „Prokletu avliju“. Zbog čega baš taj deo Andrićevog života, zbog toga jer je s jedne strane, ako posmatramo istorijske razloge ovo jedan od najkontraverznijih delova njegovog života koje je on sam u dobrom delu svoje biografije pokušavao da gurne pod tepih, što je potpuno razumljivo s obzirom da je u tom periodu posle 1945. godine živeo u u dosta tvrdokornom sistemu u kom bi neke činjenice iz tog perioda mogle da ga koštaju glave. Literarni razlog zbog čega nam je taj period bio zanimljiv je bila jedna ideja koja mi se javila vrlo brzo pošto smo odučili da se tim periodom pozabavimo.

Pošto na osnovu Andrićevih svedočenja znamo, da je on negde krajem tridesetih godina, imao rukopis „Proklete avlije“, koja je bila mnogo duža, imala je negde oko 600 stranica po njegovom svedočenju, a u konačnici je imala stotinu. Meni je bila zanimljiva ideja, da je upravo u toku boravka u Hitlerovoj prokletoj avliji, da je taj period mogao da ima velikog uticaja na transformaciju koje je to delo doživelo u posleratnim godinama sve do 1966. kada je ugledalo svetlost dana. To su bili razlozi što sam hteo o Andriću da pišem, a šta je bila ideja to ne mogu da vam kažem, ideju je najbolje da svaki čitalac traži u sebi“, poručio je Vladimir Kecmanović svojim čitaocima.