Teški uslovi u improvizovanom kampu na Graničnom prelazu "Kelebija"

Mađarska je u julu prošle godine podigla visoke žičane ograde prema Srbiji i svakodnevno sa vrlo ozbiljnim kapacitetima nadzire granični pojas što je značajno usporilo dolazak migranata sa Bliskog istoka na ruti preko Srbije za Mađarsku, ali još uvek postoji jedan broj onih koji pokušavaju da legalno uđu u Mađarsku, odnosno Evropsku uniju, da prođu administrativnu proceduru i budu zavedeni na tački ulaska u EU.

U današnjoj poseti improvizovanom imigrantskom kampu lociranom u međudržavnom pojasu, preciznije sa srpske strane, na Graničnom prelazu "Kelebija" imali smo priliku da se uverimo u kakvim uslovima borave.

U kampu u kojem smo bili ima mnogo dece uzrasta do 5-6 godina, ima dosta žena, ali pretežno su tamo mladići do 30 godina. Sreli smo i nešto srarije migrante, među njima jednog za kojeg su nam rekli  daje bio jedan od uglednijih akademskih građana u Halepu, danas deli sudbinu svojih sunarodnika, lošeg je zdravlja i teško se kreće.

Kako je ranije poznato, mađarska Vlada je odobrila prijem 15 migranata dnevno, po graničnom prelazu.

U razgovoru sa volonterima saznali smo da migranti strpljivo čekaju da dođu na red (da budu evidentirani) i da u tom smislu nema problema. Kako nam je rečeno, a i u šta smo se mogli i sami uveriti, većina spava u šatorima i pod nadstrešnicama koje se nalaze na ovoj površini uz samu granicu sa Mađarskom. Neki odu na kratko u Prihvatni centar koji je prošle godine izgrađen kod Prečistača, u kojem obično zatraže lekarsku pomoć ili da se okupaju.

Jedno vreme migranti su koristili jedan od zatvorenih objekata na dva nivoa, sa tvrdim krovom, koji se nalazi u nekadašnjoj bescarinskoj zoni (duty free shop), ali jutros su morali da se isele iz njega jer je došla ekipa za dezinfekciju koja mora da očisti objekat.

Volonteri su nam rekli da je higijena najveći problem,. Dešava se da smeće skupljeno na gomili danima ne odnose, a i sami migranti nisu baš voljni da sarađuju po tom pitanju, čast izuzecima, kako kažu. Svakodnevno stižu nove grupe sa različitim životnim pričama, a kako nam je rekao jedan volonter koji govori arapski, to su vrlo često teške priče u kojima se može čuti kako su mnogi na dugom putu izgubili vezu sa svojim najbližima, a neki od njih su i preminuli na putu od rodnih kuća prema zemljama odredišnicama.

U kampu postoje mobilni toaleti, redovno se prazne, ali nalaze se u prostoru vrlo blizu šatora u kojima migranti spavaju i sanitarnog čvora gde ima sveže pitke vode.

Brojni volonteri iz raznih nevladinih udruženja, ponajviše iz UNHCR-a, angažovano je  da se u teškim uslovima nađu iscrpljenim migrantima koji iza sebe imaju više hiljada kilometara puta, mnogo dana prespavanih na otvorenom i gomilu drugih briga na svom putu za novi život.