Tijana Mijović: "Postoji razlog zašto me Bog sačuvao!"

Tijana Mijović prepoznatljivo je lice na ulicama našeg grada, ali i mnogo šire. Širok osmeh preko lica, uvek vedra i pozitivna - slika je koja upotpunjuje svaki humanitarni bazar, humanitarno kuvanje i brojne druge akcije koje organizuje neformalna grupa "Naše malo nekome je sve", u kojoj je ona jedan od koordinatora. Ipak, težak je put koji je prevalila do ovog osmeha, a ni onaj koji svakog dana i sada prelazi - nije nimalo lak, što ona najbolje zna.

- Postoji razlog zašto sam tu gde jesam. Zašto me Bog sačuvao, i zašto sam i dalje ovde. Dao mi je onoliko koliko mogu da ponesem. Ne zbog ovog ili onog, već zato što ja to mogu. Sve se u životu dešava sa razlogom i ništa nije slučajno. Život ume da bude težak, teško je boriti se, ali je mnogo lakše kada si zdrav – kaže Tijana.

Nakon perioda u kome se konstantno osećala umorno, iako je u tom trenutku imala svega 23 godine, i trebalo bi da je u punoj snazi, Tijana je otišla kod lekara, i to zbog bolova u predelu slezine. Posle brojnih pregleda i analiza zakazuju joj operaciju za narednu nedelju. A onda je usledio poziv da sledećeg dana hitno uđe u bolnicu – tumor na žučnoj kesi, jetri i limfnim čvorovima nije ostavljao ni minut prostora za čekanje.

- Iste te noći hitno sam operisana. Sećam se svoje majke i očuha, oni su ljudi preko noći osedeli. Prognoze lekara nisu bile dobre, negde po knjigama i iskustvu dao mi je tri meseca života. Ja neko vreme nisam znala svoju dijagnozu, i u skladu sa tim sam se ponašala, nisam ni svojoj majci dopuštala da radi bilo šta umesto mene, iako je ona samo htela da mi se nađe.

Vreme je prolazilo, a Tijanino stanje se nije popravljalo. Uz pomoć jednog travara iz Mostara, ali i redovnim odlascima na kontrole i terapije, Tijanino stanje se malo po malo popravljalo, dovoljno da ona bude kandidat za transplantaciju jetre.

- Ušla sam u proces za transplantaciju jetre, koji je bio izuzetno mukotrpan. Sve vreme sam odlazila kod lekara, slušala njegove savete, ali sam paralelno išla i kod jednog čoveka koji je profesor i travar, za šta lekari u tom trenutku nisu znali. Ja sam i dan-danas zahvala obojici, svaki od njih mi je na svoj način sačuvao glavu i pomogao. Moje stanje se toliko popravilo da je mi je u jedan dan lekar samo rekao da sam ja u tom trenutku potpuno zdrava osoba i da nema potrebe za transplantacijom. To je bilo čudo, kako za mene tako i za njih.

Jedino što je Tijana želela posle svih nedaća koje su je snašle, jeste da zna da li će ikada moći da ostvari ono o čemu je oduvek maštala – da postane majke. Ali i po ovom pitanju je bila odlučna.

- Lekar mi je izričito rekao ne. To je ipak drugo stanje, može da dovede do toga da se tumor vrati. Meni je jedina prepreka bio rez, želela sam da znam posle koliko vremena nije rizično zbog reza od prethodne operacije. Tri godine nakon operacije dobila sam dete. Kada sam se porodila sve je bilo u redu. Onda sam poželela da imam još jedno dete, jer nisam htela da moj Maksim bude sam. Ponovo ista priča, lekar kaže ne, ja rešena da isteram po svom. I onda sam, posle drugog sina stvarno i sama rekla da je dosta, imam dvoje dece, njima sam potrebna zdrava, celog života.

Kroz život je oduvek vodila snaga, volja i borbenost koja se, kada je postala majka, dodatno uvećala, jer kako kaže, sada ima još više razloga da se bori.

- Ako imam cilj, spremna sam da idem i glavom kroz zid, ne jednom nego sto jednom. Uvek sam imala tu životinjsku snagu u sebi, to nešto što ne umem da objasnim, to je jače od čoveka, i to te vuče. Otkako imam decu, imam za koga da se borim, to je još jače, osećam da imam još više poleta i energije.

Bezbroj uspona i padova, bezbroj novih ustajanja, kretanja dalje, potrage za svetlom na kraju tunela, doveli su je tu gde jeste, i naučili da je kraj onda kada sami odustanemo.

- Dešavalo mi se da padnem psihički, ali uvek sam u tim trenucima izlazila napolje, među ljude, znam da neće biti dobro, da crne misli nailaze. Mnogo ljudi u tim trenucima izgubi bitku sa bolešću – kada upadne u depresiju i to ga prosto pojede. Rekla sam „Okej, to je to, imam tu dijagnozu, umreću svakako jednog dana, hajde da proživim to što imam“. Svi ti pregledi, terapije, strepnja, šta će sad da kažu i da li će biti dobro – to stvara ozbiljnu pometnju u glavi. Ali uvek moramo ići napred, jer ako staneš, dopustiš da te sustigne, to je kraj.

Iako je najvažniju bitku dobila, i iako možda na prvi pogled ne deluje tako, njena borba traje i dalje.

- Ja sam ceo život obeležena sa tom „C dijagnozom“. I dalje idem na kontrole. To što ja živim ovih 13 godina, ili prvih 5 koje su ključne, to samo ja znam kako je. I osobe koje su u tome. To su izuzetno teški trenuci, oscilacije, sto pitanja, na kraju, sažaljenje - meni ničije sažaljenje nije trebalo. I dan danas zna da bude teško. I kad sam kod doktora, da li će rezultati biti dobri. Strepnja je još veća, jer sad imam dvoje dece. Ali ni sada ne dozvoljavam da iko vidi kada mi je teško, moj muž i deca ne znaju kada ja noću plačem, ne želim da oni to osete.

Put kojim je prošla nije bio lak, ali saznanje do kojeg je došla – da je život zapravo jedini vredan – želi da podeli sa svima. I valjda je zato i bilo logično da izabere put humanitarnog rada, i da kroz neformalnu grupu „Našem malo nekome je sve“ pomogne velikom broju porodica.

- Život je vredan i svako ga živi po svom modelu. Čim sam tu, znači da treba da budem tu. Bog me ostavio na ovom svetu zbog nečega, možda baš zbog toga da budem primer drugima. To me vodi, da će neko slediti moj primer, i izboriti se. Posvetila sam se humanitarnom radu, i želim da pošaljem jasnu poruku da je život borba, ali da uvek vredi boriti se.

Za svoje dobročinstvo, nesebičnost i veliko srce, dobitnica je, sa svojim prijateljicama i  volonterkama grupe, Danom Radomirović i Josipom Rončević, gradskog prizanja "Pro Urbe" za 2021. godinu.