U susret "Dužijanci"

 Više od jednog veka na ovim prostorima proslavlja se svetkovina u čast žita i hleba.

„Zemlja je dar Božji poveren čoveku, on je obrađuje, iz nje klija život od koga i mi živimo. Ako rad nije blagosloven, čovek neće imati šta da ubere, a ako joj se ne zahvali na svakom njenom daru, možda mu ona dogodine neće uzvratiti“.

Vekovima unazad ovim su se vodili svi koji su od obrade zemlje živeli i hranili svoje porodice. Znali su vrlo dobro šta znači kada jedne godine ne rodi, kad glad u dugim zimskim mesecima zakuca na vrata.

Program Centralne proslave "Dužijance" (nedelja, 13.08.2017.)

- 08:45 Blagoslov i ispraćaj bandaša i bandašice, crkva sv. Roka;
- 09:00 Povorka, do katedrale sv. Terezije Avilske;
- 10:00 Svečano euharijsko slavlje, katedrala sv. Terezije Avilske;
- 12:00 Svečana povorka kroz grad, predaja hleba gradonačelniku, Gradski trg;
- 19:00 Poseta grobu Blaška Rajića, Kersko groblje;
- 20:00 Bandašicino kolo, Gradski trg.

Kako se to ne bi desilo, narod je posezao za raznim religijskim i magijskim obredima, za koje je verovao da će zemlju sačuvati od opasnosti koje vrebaju iz prirode i da će pomoći da plod stigne od njive do trpeze.

Tako je pre više od jednog veka na severu Bačke kod Bunjevaca i bunjevačkih Hrvata nastala „Dužijanca“, najpre drevni, porodični običaj zahvalnosti Bogu na rodu pšenice, a danas velika gradska manifestacija.

U običajima „Dužijance“, koju bunjevački Hrvati svake godine slave od 25. aprila do druge nedelje avgusta, etnolozi pronalaze tragove slovenskog nasleđa baštinjenog u srednjem veku, koje tekovine savremenog društva nisu mogle da naruše.

- „Dužijanca“ je nastala u porodici, kao vid zahvalnosti za uspešno završenu žetvu koja je bila najveći i najznačajniji posao na salašima. Umorni risari (kosci) javljali bi domaćinu da je žetva završena i onda bi usledilo veliko slavlje – podseća Andrija Anišić, predsednik UBH „Dužijanca“.

PROMENA U TRASAMA SAOBRAĆANJA GRADSKIH LINIJA - Zbog obeležavanja tradicionalne manifestacije "Dužijanca 2017", ulice Matije Gupca, Matka Vukovića, Trga žrtava fašizma, Petefi Šandora i Sečenji Ištvana sutra će biti privremeno zatvorene, a doći će i do izmena na trasama gradskog i prigradskog saobraćaja. Više detalja u povezanoj vesti.

Stari spisi kazuju da je pri kraju žetve ispleten venac od najlepšeg klasja, ukrašen cvećem, koji se stavio na glavu prvom žeteocu - risaru. On je pevajući odlazio na salaš da gazdi javi vesti o završetku žetve. Gazda ih je dočekivao na vratima, iznenada polivao vodom, a onda je počinjao smeh, veselje, muzika, i mladi i stari hvatali su se ukolo a sve se završavalo bogatom gozbom. Venac od klasja se ostavljao za narednu godinu, da bi se prilikom setve, žito iz njega posejalo u prvu brazdu. Tako se plodna moć starog žita prenosila na novi usev i novo žito, obezbeđivao se kontinuitet u proizvodnom ciklusu i siguravala  egzistencija vlasnika njive, njegove porodice i imanja.

Običaj je živeo na okolnim salašima sve do 1911. godine, kada ga je sveštenik Blaško Rajić uveo kao crkvenu ceremoniju i tada je prvi put proslavljena na ulicama Subotice. Crkvene ceremonije su najpre bile po selima, a od 1919. godine ona se  održava u crkvi Svete Tereze Aviljske u Subotici.

Venac je 1928. godine zamenila kruna od slame, koja se blagosiljala u crkvi a zatim se pokazivala po varoši, vozila se u prvim karucama a držali su je najlepši momak i devojka – bandaš i bandašica. Po dolasku u varoš, oni su prvom čoveku varoši predavali i pogaču od novog žita.

U početku se „Dužijanca“ proslavljala poslednje nedelje jula ili prve nedelje avgusta, a od 1940. godina za datum je uzeta Velika Gospojina (15. avgust po Gregorijanskom kalendaru).

U proteklih 106  godina, ona je bila svedok svih društveno-političkih previranja na etnički trusnom području vojvođanske ravnice. Nije se održavala za vreme Velikog rata od 1914. do 1918. godine, dok je za vreme Drugog svetskog rata od 1941. do 1945. po jednima takođe nije bilo, a po drugima se ipak održavala ali su ulogu bandaša i bandašice imala deca.

Mališani su krune od slame nosili i od 1948. do 1957. godine kada je bila strogo zabranjivana.

- To je možda najteži period od postanka manifestacije, ali na sreću, trajao je samo deceniju – smatraju etnolozi. - Već 1960. grupa učenih ljudi, vraća je na gradsku kulturnu scenu i tada ona počinje da se razvija i prerasta primarne okvire. Od 1968. ona se vodi kao gradska svečanost koja se sastoji od takmičenja risara, velikog kola sa  izborom bandaša i bandašice, svečane povorke, ukrašavanja izloga i konjičkih trka.

Gradska manifestacija održavala se zadnje nedelje jula, a crkvena ceremonija 15. avgusta i tako podeljena slavila se skoro četvrt veka, sve do 1993. kada su hramovna i svetovna proslava spojene u jednu.

U organizaciju se uključuju kulturno-umetnička društva, umetnici, privrednici a ona ulazi u život svih Subotičana, bez obzira na veru i  naciju.

Autentična bunjevačka odeća, mašine stare skoro dva veka kojima se pšenica žanje, vešti kosači – risari, đakonije po receptima predaka, muzika i igra svakog avgusta Subotičane vrate u stara, možda i lepša vremena.