U susret "Dužijanci" - nema snaše bez bunjevačkih papuča

Bilo da su u lionskoj svili ili belom šlingu, „snaše“ iz kuće neće izaći bez „pod konac“ počešljane frizure i svečanih bunjevačkih papuča, neizostavnog dela narodne nošnje.

Bez unikatnih, samo za nju izrađenih papuča, krajem prošlog veka, nijedna devojka se nije mogla udati. Bile su sastavni deo miraza, a što su one bile lepše i što je više pari imala, to je devojačka sprema bila bogatija, a snaša se u novom domu više cenila.

Danas je naravno drugačije - miraz ceni po nekim drugim stvarima, po ulici nosi druga vrsta obuće, ali bunjevačke papuče, ukrašene zlatnim ili srebrnim vezom sa vojvođanskim motivima, i sada su neizostavni deo svake bunjevačke kuće.

Da ovaj vredan deo tradicionalne nošnje ne padne u zaborav najzaslužniji je naš sugrađanin Dejan Kovač, jedini „papučoš“ u Vojvodini, koji tehnikom starom skoro dva veka, potpuno ručno izrađuje prelepe bunjevačke papuče.

- „Papučoš“ je mađarski naziv na zanatliju koji se bavi ovim izuzetno starim i retki umetničkim zanatom. On  vuče korene još iz vremena Turaka koji su bili na ovim prostorima i koji su sa sobom doneli tradiciju nošenja papuča i nanula. Bunjevci su prihvatili papuče i počeli da ih ukrašavaju na jedan svoj vispren i poseban način – počinje priču Kovač.

Umeće izrade papuča svoj vrhunac dostiglo je između dva svetska rata, kada je samo u Subotici radilo 50 majstora „papučoša“. Do 60-ih godina Bunjevke su nosile svečanu nošnju po gradu, a nedeljom posle svečane mise iz katedrale išle na Korzo u raskošnim svilenim haljinama i svečanim papučama. Sem Bunjevaca, papuče su do tada nosili i Srbi, Mađari, Šokci, Nemci, Slovaci i svi drugi narodi. Razlikovale su se samo po šarama, jer su se svi trudili da ih ukrase na specifičan način.

Vreme i razvoj industrije učinile su svoje. „Papučoši“ su polako pozornicu prepuštali mašinskoj izradi jeftinije i moderne obuće. Poslednji aktivni zanatlija bio je Laza Kujundžić, fudbaler „Spartaka“, koji je sa puno ljubavi pravio bunjevačke papuče. Svoj kompletan alat, na kome je četiri generacije izrađivalo ovu obuću, čika Laza je pre 14 godina poklonio Kovaču, koji i sada njime stvara svojevrsna umetnička dela.

- Tu su panj, miholj, tronožac, drveni kalupi, noževi, šila, bičkije, čekić, originalne kartonske modle po veličini. Ništa se ne radi industrijski i sve je od prirodnih materijala – objašnjava Kovač, pokazujući nastanak jednih papuča. - Goveđi krupon se najpre iseče po kalupu, malo se pokvasi u vodi da bi bio savitljiv, a onda se đon buši šilom i spaja sa oglavljem. Zatim mora da prenoći da bi se osušio. Sutradan pripremam umaku u veličini papuče, ona se kljuka ovčijom vunom da bi bila meka za petu, a na oglavlje se stavlja pliš sa određenom mustrom. Tu je i mala drvena peta, koju su nekada su majstori ručno tesali petu nožićem. Svi ukrasi su od zlatnog ili srebrnog konca sa karakterističnim motivima floralnog karaktera, a najvažniji motiv veza je klasje, jer smo ravničarski narod koji se bavio poljoprivredom a klas predstavlja novi život, hranu, novi hleb koji hrani ljude. Tehnologija je prilično spora, neki procesi moraju da se ponove nekoliko puta, ali u je tome i najveća čar. Za jedan par ima otprilike tri dana posla.

Srećom, i danas postoje porodice u Subotici koje poštuju tradiciju i naručuju papuče za posebne prilike. To su uglavnom za venčanja, jer svekrva i danas ćesto dariva buduću snaju zlatom vezenim papučama

- Ipak mnogo više naručuju kulturno umetnička društva, a godišnje napravim između 50 i 100 pari papuča. Mali narodi u globalizaciji gube svoj identitet i zato je važno da se očuvaju ovakvi stari zanati u kojima se vidi duša jednog naroda, bogata tradicija, prošlost i ljubav prema baštini – poručuje Kovač, čije su papuče „preplivale“ Antlantik. - Česti kupci papuča su ljudi iz dijaspore - Australije, Kanade, Nemačke... Kada dođu na odmor mnogi naruče jedan par i kažu da ih drže ih kao suvenir na najlepšem mestu u kući da ih podseća ko su i odakle su.