Veče sećanja na Slavka Matkovića

Slavko Matković (Subotica 15. maj 1948 – Subotica 2. novembar 1994), pisao je pesme, prozu, bavio se i slikarstvom, autorskim filmom, performansom, konceptualnom umetnošću, intervencijama u prostoru i na njegovom telu, "arte poveera", mail artom,stripom (u časopisu "Uj Symposium" je objavljivao signalističke stripove 1971 - 1972). Multimedijalna umetnost mu nije bila nepoznanica. Bavio se i teorijom umetnosti.

U svom likovnom stvaralaštvu, ostavio je trag i kao osnivač avangardne umetničke grupacije "Bosch+Bosch" 1969. (članovi su bili, uz Matkovića I Balint Sombati, Laslo Salma i Laslo Kerkeš) .
1972. je pokrenuo časopis Kontaktor 972, čiji je bio i urednik.

Dve godine posle, zajedno sa Balintom Sombatijem je pokrenuo Wow, međunarodnu reviju za umetnost.

Ko je bio Slavko Matković?

“Iako istinski internacionalista, jedan od najznačajnijih kojeg smo u našoj kulturi imali bio je patriota i to najveći patriota koji uopšte može da se bude, lokal patriota. Čitav Matkovićev život baš kao i njegova umetnost bili su vezani za ovaj grad. Slavka Matkovića smatram najznačajnijim inovatorom i eksperimentatorom srpske i jugoslovenske umetnosti XX veka. Zato je svaka priča o Slavku Matkoviću istovremeno i priča o emancipaciji, ali i o nemogućnosti emancipacije umetnosti i kulture ove sredine. Osnivač neoavangardne umetničke grupe Bosch+Bosch (1969 - 1976) tokom ranih 1970-ih bio je jedan od pionira vere kako je upravo umetnost ona aktivnost koja može da doprinese stvaranju boljeg, drugačijeg i lepšeg sveta. Nažalost, priča o Matkoviću jeste i priča o krahu i kraju ideala - u sredini u kojoj inovativne umetničke prakse, osim deklarativno, nikada nisu bile sasvim dobrodošle. Priča o Matkoviću jeste i školski primer priče o velikom umetniku koji živi u maloj sredini (gradu, narodu, zemlji)... Porazom mladalačkih ideala u 1980-im i 1990-im Matković, lišen iluzija o bilo kakvoj društvenoj funkciji svoje umetnosti, odlučuje se za dobrovoljnu samoizolaciju. Kao pripadnik individualne kulture, postaje zastupnik teze po kojoj svrhu umetnosti treba tražiti u samoj ličnosti umetnika - njegovim etičkim, intelektualnim, emotivnim, životnim stavovima i idealima. Umetnika koji - svestan da se u umetnosti po svaku cenu i bez obzira na cenu mora ići do kraja -život završava u tragičnim nesporazumima: sa umetnošću, vremenom u kom živi, sredinom i njenim sistemom vrednosti, vlastitom porodicom, naposletku i sa samim sobom. Pred izborom da li emigrirati i otići negde gde bi njegova umetnost i on sam, pošto je to teško razdvojivo, svakako imalo mnogo lakši put ili ostati ovde u gradu koji jednostavno nije mogao niti želeo da napusti, odlučio se za Suboticu. Zato što se gradovi vole i zato što se gradovi ne napuštaju onda kada je teško” - svoje odusevljenje podelio je sa nama Nebojša Milenković.

Dr. Olga Kovačev Ninkov se gostima obratila rečima: “Posebna mi je čast što mogu da govorim sa ovakvim ljudima koji su oko mene i sa vama koji ste tu svi zajedno. Ja sam prisustvovala promociji knjige Bele Durancija pre više od 20 godina u ovoj istoj sali, onda je domaćin promocije upravo bio Slavko Matković. Ja koja sam rođena u Subotici i koja sam isto pomalo lokal patriota, bila je velika stvar da vidim, da jedan Slavko Matković i Bela Duranci i svi subotički umetnici koji sede tu predstavljaju jednu zajednicu. Nažalost, od tada, pa na ovamo se dešava nešto suprotno” - prisetila se dr Olga Kovačev Ninkov.

“Slavko je vodio jednu ozbiljnu izlagačku delatnost u okviru Gradske biblioteke, koju je potom nešto kasnije nastavio i Mile Tasić. Tada je izložbena sala Gradske biblioteke bila jedan ozbiljan organ gde su izlagali konceptualni umetnici. Slavko je sasvim prirodno radio te stvari, dovodio svoje kolege i prijatelje i pokazivao avangardu, tu su stalno bile neke dobre izlozbe. Bio veoma prirodan u komunikaciji" - dodala je Olga Kovačev Ninkov.

Balint Sombati koji je dalekih 60-ih sa Slavkom Matkovićem osnovao grupu Bosch + Bosch, kako bi dao kontekst svemu sto je Slavko radio pročitao je odlomke iz najvažnijih momenata avangardne umetnosti, i dodao kako se proslavlja stota godišnjica od nastanka avangarde.

Istoričar umetnosti Bela Duranci se osvrnuo na doba u kojem je stvarao Slavko Matković : “Likovne kolonije su odigrale svoju ulogu, ali su Bošovci, uprkos “režanju” vladajućih stigli na međunarodnu likovnu scenu. To je u to doba bilo dosta teško i nezgodno. Bela Duranci je svoje sećanje završio rečenicom Slavka Matkovića: “Sve je tu, a ničega nema”.