Vlada otima novac privredi

Ste­van San­to, sa­vet­nik u kon­di­tor­skoj fa­bri­ci „Pi­o­nir“, ina­če ne­kad pr­vi mi­ni­star in­du­stri­je u Sr­bi­ji, ka­že da ne­ma od­go­vo­ra ka­ko će za de­set go­di­na iz­gle­dati pri­vre­da u Sr­bi­ji, jer je pro­pa­da­la pod­jed­na­ko u svim de­lo­vi­ma ze­mlje, naj­vi­še u ma­njim gra­do­vi­ma, gde je sve sta­lo, a ret­ki pri­me­ri raz­vo­ja, kao u In­đi­ji i Zre­nja­ni­nu, „iska­ču“ sa­mo po­ne­kad.

Ka­ko bi­ste de­fi­ni­sa­li sa­da­šnji eko­nom­ski tre­nu­tak u ze­mlji?

– Ne­ka­da­šnji gra­do­vi po Sr­bi­ji sa de­se­tak gi­ga­na­ta vi­še ni­su in­du­strij­ski cen­tri, jer je naj­vi­še stra­da­la upra­vo in­du­stri­ja, uglav­nom za­to što se u du­žem pe­ri­o­du ni­je ula­ga­lo u nju. Ne sa­gle­da­va se re­al­no eko­nom­sko sta­nje, jer na­ši lju­di ne vo­le da po­gle­da­ju isti­ni u oči. Mi smo još da­le­ko od to­ga, a, na­ža­lost, ze­mlja se sa­da vi­še ne mo­že iz­vla­či­ti sa­mo pri­vred­nim me­ra­ma. Pro­ble­mi su mno­go du­blji, čak kul­tu­ro­lo­ški – gu­bi­tak svih vred­no­sti, za­o­sta­lost sve­sti i ak­tu­el­ne dr­ža­vo­tvor­ne po­li­ti­ke iz 19. ve­ka.

Da li su ve­li­ka pred­u­ze­ća mo­ra­la da ne­sta­nu?

– Ne­ma ze­ma­lja ko­je su pro­šle kroz tran­zi­ci­ju, a da pri tom ni­su pro­pa­li ta­ko­zva­ni no­si­o­ci raz­vo­ja. U so­ci­ja­li­zmu je­ste bi­lo bar 50 po­sto vi­še za­po­sle­nih u fa­bri­ka­ma, što je uti­ca­lo na ma­nju kon­ku­rent­nost tih pred­u­ze­ća, sve dok su po­sto­ja­le za­tvo­re­ne pri­vre­de. Bio sam do­sta upu­ćen u to, ni­je se tač­no zna­lo ko šta i za ko­li­ko raz­me­nju­je. Ve­li­ki su op­sta­ja­li, ni­je se vo­di­lo ra­ču­na o to­me ko­li­ko se gu­bi ve­li­kim iz­vo­zi­ma na Za­pad. Cilj je bio da se do­đe do de­vi­za. Po­sto­ja­la je dru­ga eko­nom­ska lo­gi­ka. Ipak, sta­nje pri­vre­de je bi­lo bo­lje, iako ni­smo ima­li tr­ži­šnu eko­no­mi­ju, jer smo bi­li uklju­če­ni u me­đu­na­rod­nu po­de­lu ra­da, mno­go vi­še od osta­lih so­ci­ja­li­stič­kih ze­ma­lja. Du­go­roč­no je iz­be­ga­van ste­čaj fir­mi, jer su ban­ke spa­ša­va­le gu­bit­ke u pred­u­ze­ći­ma, pa ni kod nas ni­je bi­lo mno­go po­sle­di­ca za lo­še po­slo­va­nje.

Ko­li­ko je loš me­nadž­ment kriv za pro­pa­da­nje fa­bri­ka u pe­ri­o­du eko­nom­ske kri­ze?

– U eko­nom­skoj kri­zi va­žan je i od­nos ukup­ne sre­di­ne pre­ma pri­vred­nim su­bjek­ti­ma. Naj­bo­lji pri­mer je fa­bri­ka „29. no­vem­bar“, ko­ja je sa „Ga­vri­lo­vi­ćem“ bi­la dru­ga kla­ni­ca u ze­mlji, sa svim teh­no­lo­škim no­vi­na­ma. Dru­gi su ka­ska­li i gle­da­li šta ra­di „29. no­vem­bar“. Ti ko­ji su gle­da­li, pre­ži­ve­li su, a su­bo­tič­ki kla­ni­čar je pro­pao. To po­tvr­đu­je da je za pro­past kriv su­bjek­ti­van fak­tor, od­no­sno me­nadž­ment i lo­kal­na sa­mo­u­pra­va. I pre te kri­ze, fa­bri­ka je lo­še vo­đe­na, dok su u lo­kal­noj sa­mo­u­pra­vi pra­li ru­ke da ne­ma­ju in­ge­ren­ci­je. Po­li­ti­ka se, da­kle, pe­tlja­la i po­sta­vlja­la svo­je ka­dro­ve, ko­ji su svo­ju ne­spo­sob­nost po­tvr­di­li na pro­pa­sti te fa­bri­ke.

Kao pr­vi mi­ni­star in­du­stri­je, bi­li ste za­go­vor­nik ide­je da je bo­lje pro­da­ti fa­bri­ku za je­dan di­nar, ne­go je pu­sti­ti da pro­pa­da. Da li i da­nas sto­ji­te iza ta­kvog kon­cep­ta?

– Bio sam za­pre­pa­šćen sa­zna­njem da kla­ni­ca u Čo­ki, ko­ja je pre 25 go­di­na tre­ba­lo da ode u ste­čaj, da­nas pro­iz­vo­di od­lič­ne pa­šte­te. Za­o­sta­la, de­va­sti­ra­na fa­bri­ka us­pe­la je da sa­ču­va pro­iz­vod­nju i op­sta­ne, kao i još ne­ke fa­bri­ke u Voj­vo­di­ni. Ume­sto da uve­du ste­čaj u “29. no­vem­bar“ u pr­voj fa­zi kri­ze, od­lo­ži­li su ga, uz do­go­vor sa ban­kom za dve go­di­ne, i na­pra­vi­li još ve­ću du­bi­o­zu. Pri­vred­ni­ci­ma je bi­lo ja­sno da se uz po­moć ba­na­ka sa­mo od­la­že re­ša­va­nje pro­ble­ma. Te­ško da će sa­da bi­lo ko hte­ti da ku­pi uni­šte­nu fa­bri­ku, što ni­kog ne ču­di, jer u tu fa­bri­ku 30 go­di­na ni­je ula­ga­no i po­zna­ti brend je jed­no­stav­no ne­stao sa tr­ži­šta.

Ko­ji bren­do­vi su ipak osta­li na tr­ži­štu, šta je pre­ži­ve­lo u pri­vre­di?

– Op­sed­nu­tost pri­va­ti­za­ci­jom je ne­po­treb­na, jer ona mo­ra da sma­nji broj za­po­sle­nih, da ra­ci­o­na­li­zu­je po­slo­va­nje, a pro­blem ne­za­po­sle­no­sti mo­že da se amor­ti­zu­je sa­mo ve­ćim in­ve­sti­ci­ja­ma. Ima pri­vat­nih fir­mi ko­je su po­če­le od nu­le i ra­de do­bro. U Su­bo­ti­ci su „Al­pak“, „Ma­ster­plast“, „Lo­her-Si­mens“ do­bar pri­mer, jer su shva­ti­li da u biv­šem gi­gan­tu „Se­ve­ru“ po­sto­ji iz­van­re­dan pro­gram ve­tro­ge­ne­ra­to­ra, a pre če­tvrt ve­ka ih je iz­vo­zio u Ame­ri­ku. Hva­la bo­gu što se po­ja­vio „Lo­her“, i ni­je pu­stio da taj pro­gram pro­pad­ne u „Se­ve­ru“. U „Lo­he­ru“ ra­di 300 lju­di i oni iz­vo­ze sa­da vi­še ne­go što je i je­dan gi­gant iz­vo­zio, go­di­šnje bli­zu 100 mi­li­o­na do­la­ra. Ne­ke stra­ne fir­me u in­du­strij­skoj zo­ni po­če­le su da in­ve­sti­ra­ju u fa­bri­ku auto­de­lo­va, ča­ra­pa… To je još ne­do­volj­no, ali je­ste do­bar pra­vac. „Pi­o­nir“ je pro­gla­šen za naj­bo­ljeg kon­di­to­ra u Evro­pi, sa 60 po­sto iz­vo­za u 33 ze­mlje, vred­nog 20 mi­li­o­na evra, bez pa­da re­a­li­za­ci­je pret­hod­ne dve go­di­ne. In­ve­sti­ra­li smo u po­sled­nje tri go­di­ne oko 40 mi­li­o­na evra, 80 po­sto u opre­mu. Ključ je, da­kle, u in­ve­sti­ra­nju – ni­su pro­pa­li oni ko­ji su ula­ga­li.

Ka­ko oce­nju­je­te po­ku­ša­je da se pri­vre­da po­dig­ne?

– Ne ra­di se ni­šta na ni­vou ze­mlje, ni­ti gra­da, osim što se pra­ve pla­no­vi za 20 i vi­še go­di­na. Ni­šta lep­še od po­sla fu­tu­ri­ste. Pr­vi pri­o­ri­tet je da dr­ža­va i po­li­tič­ka eli­ta raš­či­ste šta ho­će. Ako će­mo po­ve­ća­va­ti iz­voz, on­da tre­ba vi­de­ti šta ima­mo u pri­vre­di, kon­di­tor­sku in­du­stri­ju ko­ja sa­da iz­vo­zi 40 po­sto, ili ne­što dru­go. Sve sta­vlja­ti u pri­o­ri­tet zna­či da ne­ma pri­o­ri­te­ta. Pi­ta­nje je i da li je ne­ka­da­šnjim in­du­strij­skim cen­tri­ma, po­put Su­bo­ti­ce, re­ci­mo, po­treb­na re­in­du­stri­ja­li­za­ci­ja. Ve­li­ki gi­gan­ti je­su po­sto­ja­li u gra­du i je­su ra­sli, ali gra­du je tre­bao raz­voj. Mno­go je lju­di bi­lo za­po­sle­no u tek­stil­noj in­du­stri­ji, ali šta to vre­di bez bren­da? Po­seb­no sa­da, ka­da su Ki­ne­zi pre­u­ze­li to ne­bren­di­ra­no tr­ži­šte sa pe­to­stru­ko jef­ti­ni­jom ro­bom. Na­še naj­mla­đe fir­me ima­ju bar 30 go­di­na. Sve su pra­vi­le rast, a ne raz­voj. In­du­stri­ja nam je po­treb­na, ali mo­ra se sa­gle­da­ti šta pro­iz­vo­di­ti. Fa­bri­ke nam sa­da vi­še ni­su čak ni po­li­tič­ke. Po­sle de­mo­kra­ti­za­ci­je, upe­tlja­le su se po­li­tič­ke stran­ke u vo­đe­nje fa­bri­ka, a di­rek­to­ri ne zna­ju da pra­ve re­zul­tat. Vla­da Re­pu­bli­ke Sr­bi­je ni­je ni­kom da­la pa­re, ne­go i da­lje oti­ma no­vac pri­vre­di i na vr­lo loš i skup na­čin da­je dru­gi­ma. A do­bra Vla­da uzi­ma no­vac, ali ga efi­ka­sno pre­ra­spo­de­lju­je.

Si­va eko­no­mi­ja po­pra­vlja be­du

De­set go­di­na po­sle pro­me­ne po­li­tič­kog si­ste­ma 80 po­sto gra­đa­na je­dva pre­ži­vlja­va, a 40 po­sto rad­no spo­sob­nih ne ra­di?

– Ta­kva oce­na, ko­ju za­i­sta po­tvr­đu­ju ne­ki sta­ti­stič­ki po­da­ci, je­ste za­stra­šu­ju­ća. Oči­gled­no je da po­da­ci je­su tač­ni, ali mno­gi ima­ju dru­ge iz­vo­re pri­ho­da, na pri­mer ze­mlju, a i si­va eko­no­mi­ja vr­ti ogro­man no­vac.