Vraćamo li dedovinu ili Evropi zamazujemo oči

- Još prilikom donošenja zakona pre tri godine imali smo niz primedbi i pokazalo se da smo bili u pravu jer se pri sprovođenju zakona ispostavilo da mnogo toga što se  potražuje ne može da se vrati, a naročito zemlja – kaže Milan Uzelac. – Zbog toga smo tražili da se taj zakon izmeni i dopuni. Prošle godine je radna grupa radila na tome, ali predlog nije prošao.

Pre nekoliko meseci bila je javna rasprava o izmenama i dopunama zakona i na te izmene smo imali primedbe, i to pre svega zato što nije predviđena supstitucija. Ako nema supstitucije, mnogo poljoprivrednog zemljišta neće moći da se vrati starim vlasnicima. Mišljenja smo da država ne radi sve to radi građana nego da se Evropi  zamažu oči da se nešto radi po pitanju vraćanja imovine.
Građani koji potražuju imovinu ne žele obveznice, nego da im se vrati zemlja.

- Ako govorimo o nekim pojedinostima, po zakonu koji je važio od 2012. do 2014. godine najlakše je vraćati poslovne prostore jer su oni najviše ostali u vlasništvu države. Zatim, vraćani su stanovi, zgrade i donekle fabrike, i to one koje dan-danas postoje. Oko 35 poslovnih prostora je danas vraćeno u Subotici, oko deset stanova – jer su stanovi bili i prodavani.

Oštećeni građani koji ne mogu da povrate stanove će dobiti obveznice. Najteže se, međutim, vraća poljoprivredno i građevinsko zemljište i upravo zbog toga su predložene izmene i dopune zakona, koji ne predviđa supstituciju nego samo olakšavanje vraćanja poljoprivrednog zemljišta tamo gde je bila komasacija – priča Uzelac, uz objašnjenje da je, tamo gde su parcele ukrupljavane, sada svačija zemlja stavljena u jednu veliku parcelu i iz nje treba ponovo vraćati zemlju, a to se ne mora poklapati s podacima o potraživanju imovine. Zato te izmene i dopune nisu usvojene i nisu ušle u skupštinsku proceduru, a na terenu ima niz problema. On objašnjava da je u Subotici vraćeno svega oko 500 hektara, a procenjuje se da u Severnobačkom okrugu treba da se vrati oko 13.000 hektara.

– Zemlja se veoma sporo vraća i naše udruženje je nezadovoljno. U aprilu smo imali Skupštinu udruženja i tada nam je obećano da će se sve to popraviti, ali i dalje ide vrlo sporo. Kada neko i dobije rešenje o vraćanju, ako, na primer, potražuje 150 hektara, dobije u prvoj turi 30 hektara. Zbog čega i zašto tako malo – ne znamo.

Verovatno se državi ne žuri da vrati imovinu – kaže Uzelac, i navodi primer potražioca koji je dobio rešenje o vraćanju imovine u novembru prošle godine. – Imao je dve nedelje pravo da se žali, a tek je 23. februara 2015. godine doneto pravosnažno rešenje. Onda se čak i ne obavesti potražilac nego mu, ako sam zove posle mesec i po, kažu da treba da dođe da mu udarimo pečat. Dakle, vrlo aljkavo i sporo. Na sve to, veli naš sagovornik, nov problem se pojavljuje čim dokument postane pravosnažan. Država, veli, na tih 30 hektara „udari” porez oko 60.000 dinara. No, kada se imovina vrati, država je već za to zemljište ubrala arendu i sada bi ona trebalo da vrati pare.

– Međutim, sada država okleva i morate da napišete koliko zemlje, kome je izdata, broj ugovora i pošaljete i čekate. Posle mesec dana se ništa ne događa i onda kada se interesujete, dobijete odgovor – izgubili smo vaš predmet, pa kažu treba da čekate tri meseca da dobijete pare. Pitam se odakle nekome 60.000 dinara za porez, s tim da se, ukoliko se plaća na rate, računa kamata od 20 odsto – kaže Uzelac.

Zabrljano devedesetih

– Kada je devedesetih godina prošlog veka vraćana razlika između velikog i malog maksimuma, nije se gledalo čija se zemlja vraća, nego se vraćalo iz državnog fonda. Tako da je zemlju koju danas neko potražuje, druga osoba dobila devedesetih. Zbog toga smo smatrali da treba da bude supstitucija: ako ne može da mu se vrati ta zemlja koju potražuje, da mu se vrati druga – kaže predsednik Udruženja za povraćaj imovine Milan Uzelac.