Železnička stanica
Odmah nakon što je iskoračio na peron, shvatio je da se ovde malo šta promenilo u odnosu na ono vreme, kad je on crtao obrise grada i Palića, kad se činilo da Suboticu čeka velika ekspanzija slična onoj sa kraja devetnaestog veka, kad je grad, koji je do tad već postao željezničko čvorište, dobijao struju, kanalizaciju, telefon i kada su se počele kaldrmisati ulice. I sve to samo u nekoliko godina. Iako se promenila država u kojoj se grad nalazi, Jakab je odmah primetio da se jedna stvar nije promenila. Odevanje i vladanje ljudi koji su se zatekli te nedelje na stanici, govorilo je da je Subotica i dalje kulturološki veoma podeljenja na dve grupe ljudi. Na ljude građanske provincijencije, koji nogom retko stupaju van onog što je on voleo zvati “uže gradsko jezgro” i na jedan veliki broj ljudi koji egzistira van tog jezgra. Subotica je sadržavala sve urbane elemente Gradske sredine: industriju, zanatstvo, trgovinu, bankarstvo, kulturne, naučne i prosvetne institucije, urbanu infrastrukturu, saobraćajne komunikacije, bila je železničko čvorište. Ipak, nije se razdvajala od svoje usađene osnove tipičnog panonskog ravničarskog naselja. Imala je gradsko jezgro i uzak sloj građana, oko koga se koncentrisalo ostalo mnogobrojno stanovništvo.
Železnička stanica – Subotica
Ta podvojenost ga je uvek nekako čudila, jer on je uglavnom sretao ljude iz ove prve grupe, sa njima provodio vreme i nije bio potpuno svestan ovog fenomena da većina ljudi koji sebe zovu Subotičanima nemaju građanske predispozicije i njihovi domovi nisu u skladu sa slikama sa poštanskih razglednica Subotice, koje su njeni stanovnovnici ponosno odašiljali u zemlju i svet. Za većinu ovih prizora je bio zaslužan upravo on – kroz glavu mu je proletela ova misao, te oseti ponos zbog toga. Tek kad se malo više saživeo sa Suboticom, za vreme gradnje Gradske kuće, kada je komunicirao sa mnogo više stanovnika nego do tada, shvatio je da Subotica dominantno nije ono što je on mislio da jeste. Iako to nije odgovaralo njegovom životnom ukusu, s vremenom je shvatio da ta podvojenost i konstantno prožimanje dvaju svetova, daje Subotici specifičan duh. Retka su takva mesta koja istodobno odražavaju duh grada i sela i na neki čudan način predstavljaju jedno, pomisli Jakab u sebi.
Voleo je Suboticu i zbog njene mladosti. Mali deo stanovnika bio je stariji od četrdeset godina, a mladi do dvadeset godina činili su gotovo polovinu stanovništva, po rečima Karolja Biroa njegovog subotičkog prijatelja. Sviđao mu se taj duh mladosti i ozračje koje je stvarala tolika količina mladih ljudi na jednom mestu. Bio je to grad mladih u punom smislu ove reči.
U tim mislima prekine ga to što je ugledao veselo Klarino lice. Uz sve pripreme upravo je ona došla na stanicu. To ga je baš obradovalo. Netom kasnije ugleda i Klarinu majku Marišku. Klara mi je delovala srećno. Nije se ni malo promenila od njihovog poslednjeg peštanskog susreta. Vedre oči i veseo osmeh govorili su mu koliko mu se obradovala.
I on je Klari delovao isto, nije se menjao. Sad već primetno stariji čovek, ali čvrste spoljašnjosti, punoga lica, a glave pokrivene jednako gustim, ali potpuno belim vlasima. Fine crte lica odavale su otmen izraz, ali dobroćudan i blag. Uvek elegantan i odmeren, ali čovek staroga kova i kroja.
- Kako je prošao put? – upita ga Klara, uzimajući jedan njegov kofer, nakon što se pozdraviše.
- Uglavnom sam ga prespavao, odgovori on – probudio sam se pred granicu i evocirao uspomene na dane kad sam projektovao neke objekte u mestima pored pruge – Kečkemetu, Kiškunhalašu.
- Ah, pa tek će u Subotici biti evociranja, reče Mariška koja je hodala pored njih ka kočiji. Seli su u kočiju i uputili se put njihovog doma.
