Živeo Palić!
Ovih dana u simboličnoj odbrani planete Zemlje od nas samih konstatovano je da je palićka turistička ponuda skromna, da gostiju iz visoke potrošačke klase nema, da se život budi za vikend, da dolasci gostiju uglavnom imaju karakter izleta, da kelneri i kuvari između dva vikenda igraju karte negde u kuhinji na takozvanom stolu za personal...
Konfor i raznovrsnost infrastrukture koja se stavlja na raspolaganje gostima kreće se od klima uređaja u nekim sobama, zatim se spominje eto taj jedan hotelski bazen, koji je istina za sada i kratak i plitak, za takozvani kongresni turizam nudi se sala u potkrovlju tehnološki siromašno opremljena za tu namenu, sportska infrastruktura se mestimično teško vidi od korova, privatni objekti pored plaže su iskompromitovani jer ih bije glas da im zbog divlje gradnje predstoji rušenje, oni koji imaju dugu tradiciju i koji posluju pod državnom firmom, kao Muški štrand na primer, oronuli su i već obeleženi kao zone koje su opasne po bezbednost kupača.
Snovi o razvoju zapisani u Masterplan sve manje su ostvarljivi, a i pitanje je da li taj majstorski plan traži da bude preprojektovan, rekonstruisan i preispitan.
Ako je taj plan još uvek neostvarljiv, da li je Palić dostižan bar onima kojima istinski i tradicionalno pripada: da li je dostižan Subotičanima? Da li će za nedelju dana biti pune aleje, hoće li biti zaposednuti travnjaci, da li će dečja vriska i radost da se vrate bar na taj dan koji se onomad zvao Prvomajski uranak. Dok ne stigne ta visoka turistička klasa, pred nama je Palić sa svim svojim lepotama i manama i izgleda da će se opet pokazati da se i sam Palić nekako najlepše oseća kad mu ova obična narodna turistička klasa napravi vašar. Jeste da ga izgaze, stigne nekoliko hiljada novih najlon kesa i ispražnjenih flaša sa zapada i juga Bačke, iz Banata i ko zna sa kojih strana ali to je jedan od retkih dana kad radi „šuška" kad se broji keš, kad u kasama zvecka. Vašarske šatre tih prvomajskih dana isperu kazane od takozvanog svadbarskog kupusa, očiste ražnjeve od vašarskog pečenja, pa sve to zajedno sa perjem od mladog luka završi ili u onoj močvarnoj vodi ili negde blizu, a Palić posle dan dva još mlađi i još lepši, podšišan, procvetao i majski olistao. Dok ne stigne taj visoki turizam, Palić mora da živi.
Mlada koja precenjuje svoj miraz i lepotu, čekajući da u njen život ugalopira beli ždrebac donoseći razbarušenog princa, ponekad dockan shvati da bi zagrljaj lokalnog čobanina bio slađi i da njegovi prsti mogu nežnije da joj zamrse kosu od princa koji obično nikada ne dođe.
Da je metla radila na vreme Palić bi ličio na Misir, ovako ni bager ne pomaže.
Reduša je glancala samo pored staze kojom je popadija šetala, tako je narod nekada govorio... Evo to nas je sada snašlo. Kao što se za venčanje štancuju zlatne pozivnice tako se i veridbe razvrgavaju i razvodi prave u tišini.
Nema velikih objava, sve se oćuti i otplače. Hoće li i ovde za taj majstorski plan da kaže: ljudi, aj'mo kući, venčanja neće biti.
