Moje iskustvo sa traženjem hitne pomoći

Tekst zviždaljke:

Želim sa vama da podelim iskustvo pri pozivanju Hitne pomoći i reakciju kakvu sam dobio. Posle prospavane noći, i jučerašnjeg vrlo stresnog dana, hladne glave pišem.

Imao sam situaciju u kojoj je mom tetku (majčine sestre muž), kako ja kažem mom drugom ocu, pozlilo u toj meri da je izgubio svest, pre toga oblio ga znoj, plitko je disao, žalio se na jake otkucaje srce, stezanje u grudima. On ima bliže 70 godina, zdravstveno nije najbolje ali je veliki borac, i šta je sve prošao u životu duboku starost je doživeo. No nije sada to tema.

Kada mu je pozlio i izgubio svest, srećom njegova žena je bila uz njega. Uspaničila se žena, nije znala šta će, pozvala je telefonom svoju sestru, blokirao mozak, takva je reakcija bila. Njena sestra, moja majka, odmah zove mene, ispriča mi šta se dešava, malo pribranije. U gradu sam krećem do njih, treba mi 5-6 minuta, usput zovem 194.

Prvi poziv sam uputio u 13:02, posle neih 50 sekundi me je izbacilo da su svi operateri zauzeti. Dobio sam operatera (muškarac, rekao bih dobi između 25 i 35 godina) iz trećeg puta. Razgovor je trajao nepun minut, a tekao je ovako:

- Ja: Dobar dan, molim vas pošaljite ekipu, čovek u sedamdesetim izgubio je svest, žalio se na jako kucanje srca (to je tada sve što sam znao).

- Operater: Koji su simptomi? (ja ponovim, nemam dovoljno informacija ali nisam bez razloga pozvao hitnu pomoć)

- Ja: Na putu sam do tamo, molim vas pošaljite ekipu, hitan je slučaj

- Operater: A gde ste vi? Zašto nas vi zovete? Zašto nas ne zove on?

- Ja: (objašnjavam) Čovek je u nesvesti, umire! Njegova žena je zvala svoju sestru, ona je zvala mene. Zašto je to uopšte bitno u ovoj situaciji?! (i dalje zadržavam miran glas)

Operater: Neka pozove žena HP

- Ja: U čemu je problem? Ja sam na putu do tamo, molim vas pošaljite ambulantna kola (dajem adresu)

- Operater: Ne možemo tek tako poslati nekoga

- Ja: Nije tek tako, čovek umire!

- Ja: Molim vas Vaše ime

- Operater: Moje ime nije bitno

- Ja (ponavljam): Molim vas recite mi Vaše ime, da znam sa kim pričam.

Operater spušta slušalicu. (!!!)

Posle tog poziva odmah sam pozvao isti broj, izbacilo me dva puta za redom. Neću da grešim dušu i da kažem da sam namerno odbijen, ali je činjenica da nisam dobio pomoć, moram sam sam da se oslim na sreću i da ćemo nekako sami da rešimo problem.

Nekoliko minuta kasnije stižem na adresu, čovek beo kao krpa, slabe znake života daje, nije komunikativan, pokušavamo sami da ga nekako oživimo, polivamo ga vodom, vadimo jezik da se ne uguši, ispravljamo ga da nema pritisak na stomaku da može disati, dozivamo ga. Nekako uspevamo da mu sipamo koka kolu, da malo šećer pokuša da ga digne. Ne znaš šta ćeš u takvoj situaciji, kada nema ko da ti pomogne, moraš sam da improvizuješ.  Ne znam kako smo uspeli, posle desetak minuta nekako je došao sebi, žalio se i dalje na stezanje u grudima, ali je tražio da legne. Sedeli smo pored njega sat vremena. Prvi put se ovako nešto dešava, ne zna čovek kako da reaguje.

Kada je taj adrenalinski šok zbog celokupne situacije prošao, vratio mi se u glavi onaj razgovor sa operaterom. Bio sam besan, malo me je delilo od toga da sam potražim pravdu u Petefi Šandora, a kada znam da sam u pravu ja svoje uvek isteram, po bilo koju cenu!

Ipak, nisam odreagovao onda, ali ovo oprostiti neću.

Kada sam pozvao 194, tada i svaki naredni put mašina se javila i rekla da se razgovori snimaju. Na moju sreću i ja sam (automatski) snimio moj razgovor i sve ovo što sam napisao, i što ću tek da pokrenem, iznosim pod punom materijalnom i krivičnom odgovornošću. Budu li brisali taj snimak (07.02. u 13:04h) e onda ću posebno da ih teretim, ozbiljan problem ću im napraviti.

Mogu da razumem da imaju proceduru, da ih ljudi zovu za svakojake gluposti, da moraju da utvrde o čemu se radi, kako da postupe. Razumem i da su slabi kapaciteti, da moraju da pametno biraju gde će telefonski, gde će terenski asistirati. Ali prvo tražiti da ih pozove čovek koji umire, pa postavljati pitanje zašto ja zovem ako nisam na toj lokaciji, pa onda bezobrazno spustiti slušalicu, ne želeći da se predstavi - to je vrlo neodgovorno i bezobrazno!  Zbog toga ću tražiti odgovornost, ne zbog sebe, zbog nas, jer mi smo nekako prošli kroz ovu situaciju, ali za nauk pre svega Domu zdravlja i ljudima koji organizuju njihov rad.

Maksimalno poštujem medicinske radnike, hvala im od srca za svako odricanje i svaku intervenciju, zato mi ni ne pada na pamet da kolektivno optužujem jer znam da su to u većoj meri časni i odgovorni ljudi. Samo želim pravdu, ne da ih ja vaspitavam, ali neke norme ponašanja moraju da postoje!

Izvinjavam se na dugačkom tekstu, teško je bilo sumirati sve ovo.