Ravnodušnost prema osobi sa zdravstvenim problemom

Tekst zviždaljke:

Danas sam se našla u situaciji za koju sam mislila da u Subotici ne može da se dogodi... Stajala sam u jednom od dva reda u Tempu. Pogled mi je zastao na ženi koja je sedela u uglu predviđenom za ostavljanje torbi. Bila je bleda, delovala je malaksalo, glavu je naslonila na zid. Gledam je i zapitam se na glas da li joj je dobro. Čula me je i izustila je da joj je loše. Glasno kažem da je ženi loše. Niko ne obraća pažnju! Gospođa kasirka (koja joj je bliža), stara oko 50 godina, baca pogled u pravcu dotične žene, okreće se i nastavlja sa kuckanjem! Ne verujem svojim očima! Ponavljam glasnije da je ženi loše, predlažem da joj se da voda, i krećem ka najbližem frižideru po vodu. Kasirka mi kaže da ne uzimam vodu iz frižidera, doziva koleginicu i kaže joj da donese vodu. Svi stoje u redu i čekaju. Ženi je loše, niko joj ne prilazi. Prolazi minut, dva, tri. Ne mogu da izdržim, odlazim do frižidera, po vodu. Pokušavam proći pored dotične kasirke noseći flaširanu vodu. Kasirka ustaje, otima mi vodu iz ruke,vraća je u frižider govoreći nešto o tome kako ja pravim scenu, kako će voda stići, i kako „oni“ (ne znam ko su oni) nisu dušmani, imaju decu itd. Prisutni kupci posmatraju, ne komentarišu. Sad već voda stvarno stiže i dotična kasirka predlaže da se ženi da čokolada. Prelazim kod druge kasirke, totalno uzrujana... Žena kojoj je loše polako dobija boju, jer joj je „brižna“ kasirka pomogla, publika ćuti, a ja videvši da je ženi bolje izlazim iz radnje. U kakve se ljude pretvaramo? Gde se izgubio „čovek“ u nama? Duboko sam razočarana u svoje sugrađane...